Frano Lasić, glumac, pevač, slikar: Umetnost je deo mene

– Izuzetno me veseli ovaj koncert sa dalmatinskom klapom „Smrika” u novosadskoj Sinagogi. Ovo mi je prvi put da nastupam na ovom reprezentativnom mestu i verujem da će publika zajedno s nama uživati u ovom prednovogodišnjem koncertu, kao što je publika uživala prethodnih godina na našim nastupima u Beogradu – kaže Frano Lasić za „Dnevnik”.

 Nikada niste krili da ste žrtvovali muzičku karijeru zbog glumačke. Postoji li, iz današnje perspektive, zbog toga određeni žal? Ili se držite devize da za prolivenim mlekom nema smisla plakati?

– Sticaj okolnosti je bio takav da sam nakon izdavanja prvog pa i drugog albuma puno snimao filmova i TV serija i jednostavno nije bilo vremena za ozbiljnije angažovanje na muzičkom planu, jer ja sam prvenstveno glumac,a tek s vremena na vreme i pevač. Tačnije, glumac-pevač (smeh). Kažem to jer nikada nisam umišljao da sam veliki pevač, ima, naravno, daleko boljih od mene, ali bez obzira na to, kada god pevam - pevam iz ljubavi i s dušom. Publika to zna i takvoga me i poštuje i prihvata, što je divno saznanje.

 Vaša se diskografija zaustavila na dva albuma i jednoj kompilaciji. S obzirom na intenzivniji povratak u vode muzike poslednjih godina, može li se očekivati da se u skoroj budućnosti ta diskografija ipak obogati?

– Često sam govorio o tome da bih želeo da objavim neke nove pesme, novi album, pa i dalje razmišljam u tom smeru. No, kako nas je, na žalost, napustio moj dragi prijatelj i kompozitor Đelo Jusić, nije lako pronaći nekoga ko bi mi u sličnom muzičkom izrazu napisao neke nove pesme... Možda bih na tom novom muzičkom izazovu, moguće, pomalo koketirao i sa džezom, ali napominjem da je najvažnije da to budu pesme u kojima se mogu pronaći, što u tekstualnom što u muzičkom smislu, tako da još uvek tragam... Razgovaram sa kompozitorima i čekam pravi trenutak ako se pojavi neki predlog za saradnju koji će u potpunosti zadovoljiti neke moje vizije tog novog albuma.

 Svojevremeno ste i sami pevali u klapama. Da li je to i osnovni razlog što sad u Novi Sad dolazite sa  klapom „Smrika”? Šta to drugačije donosi klapska pesma?

– Voleo sam pevati s klapama i one su u jednom periodu moga života bile svakodnevnica koje me radovala i jako sam u takvim neobaveznim klapskim druženjima uživao. Taj klapski muzički izraz me uvek intrigirao, jer glas je instrument za sebe, pa kada se nekoliko glasova spoji u celinu - zvuči kao orkestar. I upravo je to ono što me potaklo da napravim koncert s klapom, s tim da sam želeo odabrati ne isključivo autohtone dalmatinske pesme, nego i razne druge, pop i rok, strane i domaće, koje su tokom mog života bile hitovi. I onda takve pesme izvesti u klapskoj obradi.

 U jednom periodu ste intenzivno slikali. Pronađete li i danas dovoljno motiva da se prihvatite boje i platna?

– Moram priznati da se dosta dugo nisam prihvatio kista i slikao, iako i dan danas volim uzeti olovku, kredu ili ugljen i raditi skice za nešto što ću jednom, kada me uhvati inspiracija, uz potrebno slobodno vreme, pretočiti u slike. Slikanje me smiruje, pa kao i u drugim vrstama umetnosti, mogu se tome predati i uživati u stvaranju, oslikavanju svojih ideja, vizija ili mašte. Pretakanje toga na papir ili platno,te ispunjenost i zadovoljstvo stvaranja je nešto što nema cenu. Ali moram napomenuti i to da i kada ne slikam, imam sreću da mogu da uživam u stvaranju slika-kolaža, koje moja nadarena supruga Milena radi, jer mi je predivno videti umetnicu koja toliko predano i sa velikim užitkom stvara svoje slike... I srećan sam čovek, jer pored sebe imam voljenu osobu koja, osim što je jedna divna, plemenita, dobra, pametna, marljiva i lepa žena, ima u sebi taj bogom dan talent za umetnost i lepotu stvaranja... Tako da takva i meni uvek daje vetar u leđa u mojim umetničkim stremljenjima i ostvarenjima.

 Stiče se utisak da ste s godinama sve aktivniji - možda ne toliko na filmu, ali na televiziji svakako, kao i u muzičkim vodama. Da li i u Vašem slučaju važe Šerbedžijine reči da „ljudi koji su dotaknuti umetnošću - potiru vreme”?

– Umetnost je deo mene, tako da niti jedan trenutak koji je posut nekim „umetničkim nevidljivim prahom“ nije potrošen uzalud, ako ni zbog čega drugog, ono zbog oplemenjivanja sebe kao ljudskog bića. Evo, upravo pre nekoliko dana sam završio snimanje igranog filma „Elegija Lovora“, mladog i vrlo nadarenog crnogorskog reditelja Dušana Kasalice, u kojimu sam igrao glavnu ulogu, a koji sam baš s guštom snimao. I veselim se premijeri - koja će se najverovatnije dogoditi na Berlinskom filmskom festivalu - jer smo svi kao ekipa zajedno disali taj umetnički vazduh stvaranja... Upravo je to ono što nas sve kao ličnosti nadograđuje i oplemenjuje.

 U najavi koncerta u Sinagogi potencira se putovanje kroz vreme. Kako je uopšte zamišljen taj vremeplov?

– Želeo sam ovim koncertom prošetati svojim životom, kroz godine koje su nekim svojim pesmama ostavile trag u meni, ali verujem i u svima nama. Želeo bih provesti publiku kroz neka lepa vremena bezbrižnosti, romantičnih noći i šetnji uz more, podsetiti ih na pesme koje smo nekada pevušili slušajući ih sa LP ploča na igrankama ili, pak, uz Radio Luksemburg... Zato pozivam Novosađane da dođu i zapevaju zajedno sa mnom, zajedno s klapom „Smrika”, u tom našem “muzičkom vremeplovu”.

        M. Stajić