Deseti tom Antologije fotografije Vojvodine

U njemu je predstavljeno 55 autora, od profesionalnih fotoreportera do onih koji su među „ljudima s trećim okom“ bili iz hobija, ali su njihovi radovi i biografije itekako zavredeli da se nađu u ovoj reprezentativnoj monografiji.

Među ovim drugima su tako, recimo, veliki novosadski pesnik Miroslav Mika Antić, publicista i predsednik Matice srpske Vasa Stajić, kao i legenda vojvođanskog sporta Todor Veselinović Toza, ali ima tu još niz zanimljivih imena – zanimljivih s obe strane fotografskog objektiva.

Poput osnivača Palićke olimpijade Lajoša Veremeša, ratnog fotografa Vase Eškićevića, pilota Josipa Jože Župančića, koji je nam je ostavio fotografije engleskih ratnih brodova ukotvljenih pod Petrovaradinskom tvrđavom... Ili komediografa Branislava Nušića.

Izem ti retuš/fotošop

Podsetio nas je Mirosavljević na čuvenu Nušićevu crticu, objavljenu na stranicama politike u aprilu 1906. U njoj pisac na svoj kozerski način opisuje dogodovštine starijeg momka iz Beograda, koji je odlučio da se oženi, a da za provodayisanje iskoristi usluge fotografa. Nakon što se slikao, zamolio je majstora da retušira portret, tako da na slici izgleda mlađi. Tako „friziranu“ fotografiju (ko kaže da je fotošopiranje savremen izum) posoa je zainteresovanoj devojci u unutrašnjosti Srbije i u zakazano vreme otputovao je „na viđenje“. Bio je šokiran kada ga je na vratima dočekala potencijalna svekrva pitanjem: Vi ste otac? A gde je mladoženja. Bez reči se okrenuo proklinjući na povratku u Beograd i sebe i fotografa.

„Daleke 1901. Nušić je učestvovao na Prvoj srpskoj izložbi fotografa amatera, održanoj u Građanskoj Kasini u Beogradu, sa čak 48 fotografija koje je snimio u vreme diplomatskog službovanja“, navodi tako Mirosavljević. Nušić je, naime, kao diplomata proveo čitavu deceniju u Južnoj Srbiji i za to vreme snimio niz fotografija u Makedoniji i na Kosmetu. Neke od tih fotografiaj objavljene su u piščevim putopisnim knjigama, dok je slika „Sabor kod Gračanice“ ulepšala stranice ilustrovane „Nove iskre.  Ipak, poseban je raritet, na koji nam ukazuje tvorac Antologije, manje poznata fotografija Nušića u sivom odelu s cigaretom u desnoj ruci, koju je snimio Novosađanin Leopold Kenig.

Posebno poglavlje monografije posvećeno je Josipu Singeru, koji je imao fotografski atelje u Dunavskoj ulici, prvom oficijelnom fotografu crnogorske kraljevske porodice, pred čijom su kamerom mirno stajale i krunisane glave Austro-Ugarske monarhije, Italije i Rumunije. Među nizom detalja koji govore o njegovom radu ističe se, po svojoj neobičnoj ideji, lepeza izrađena 1895. povodom otvaranja nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta, na kojoj su portreti najpopularnijih glumaca SNP-a. Na drugom polu u monografiji zastupljenih autora je, recimo, Branislav Brajan Rašić, rodom Beograđanin koji će odrasti u Sremskoj Mitrovici iz koje će sa pozajmljenim fotoaparatom otići u Zagreb na koncert Rolingstonsa i napraviti prve fotografije Džegera i ekipe. Ostalo je istorija – Rašić će postati ekskluzivac britanske agencije „Redž Features“ i zvaničan fotograf „Stonsa“ na njhovom najvećem koncertu, održanom 18. februara 2006. pred više od milion ljudi u Rio de Žaneiru - na Kopakabani.

Nova Antologija donosi i priču o advokatu Branku Bajiću (Novi Sad, 8. jul 1914 – Novi Sad, 19. novembar 1942), revolucionaru, uredniku ratne „Slobodne Vojvodine“, ubijenom u okršaju sa okupatorom po otkrivanju ilegalne štamparije, čije će ime pola veka nositi jedan od najuspešnijih foto kino klubova u negdašnjoj zajedničkoj nam državi. Sve do 1993. „S kulturne scene Novog Sada nestao je Branko Bajič, nestala je bista tog rodoljuba rad Milana Kešelja, ukinuta je i godišnja nagrada koju je dodeljivao list Dnevnik za najbolja novinarska ostvarenja. Na Branka Bajića sada podsećaju samo jedna ulica u Novom Sadu, koja nosi njegovo ime, i Edicija fotomonografija Zlatno oko, ustanovljena daleke 1972, u kojima je do sada objavljeno tridesetak knjiga“, razočarano konstatuje Borivoje Mirosavljević.

        M. Stajić