Borna Sor, satiričar: Gorak ukus smeha

Razgovor je vođen na konferenciji „Humor i igra kao sredstvo društvene promene“ u Jerevanu (Jermenija), koju je krajem prošle nedelje organizovala organizacija Digital Communication Network.

– Mislim da se apatija gura namerno od strane mnogih interesnih grupa. Nije slučajna i ne događa se ni iz čega. Mnogi političari i njihove opcije, finansijski sistemi, žele ljude učiniti apatičnim. Za to se ponekad koriste dosadna komunikacija. Siguran sam da bankarski sistem nije dosadan sam po sebi. Što da predstavimo dosadnijim, manje će ljudi biti zainteresovano za te stvari. Apatija može biti stanje, ali promenjivo stanje – navodi Sor.

 Vaš TV nastup zapravo sadrže mnoge elemente glume, odnosno dramske umetnosti?

– Išao sam u dramsku grupu Zagrebačkog kazališta mladih. Tada sam više planirao da budem glumac, ali me onda ipak ta politika počela više zanimati, studirao sam politikologiju, a na kraju se sve spojilo u ovome što radim. Volim TV nastupe i ono kako to radim nisam „ja“. To je verzija mog lika, koji je grublji nego što stvarno jesam, bezobrazniji... Inače sam pristojan. U Zagrebu bi se to reklo „bečka škola“. A to znamo da nam nikad u životu nije ništa dobro donelo.

 Igrati komediju, imati smisao za humor, zahteva inteligenciju i visoku izvođačku tehniku!

– Dosta ljudi u komediji, ako se usmeri da zarađuje novac i stekne popularnost, zahteva prilagođavanje publici. U Hrvatskoj uspešan komičar zna da ne bi trebao ismevati rat, religiju, u kontekstu Hrvatske. Zato oni pričaju o muško-ženskim odnosima, fore o sportu... Moj posao je da se bavim politikom i onda dosta često naše analize, analogije, šale, ne dođu do dovoljno široke publike. Koristimo neke priče i primere za koje ne očekujemo da će biti opšteprihvaćeni i opšterzumljivi. Ne bih rekao nužno da je inteligencija super stvar po sebi, jer ima mnogo inteligentnih ljudi koji su loši, tako da treba naći dobru kombinaciju inteligencije, zdravog morala i pokušati na osnovu toga da dodirneš što veći broj ljudi. Neću lagati da sam pronašao formulu, jer još uvek neke stvari koje bih hteo da čuje milion Hrvata, čuje sto hiljada. Nisam zadovoljan brojkama, a ne želim se spustiti na nivo da me svako razume, jer komičar mora da imponira ne samo humorom, nego i znanjem da bi komedija bila cenjena ne kao banalni sport. A za to je potrebno biti i obrazovan, a ljudi ponekad i ne žele da se obrazuju.

Istorija našeg humora, satira, i u književnosti i u pozorištu, dolazi delimično i iz toga što se nije koristio da bi se smejali, nego da bi se iza njega sakrivali. Morao si biti vrlo pametan da nekoga ismevaš, a da taj neko ne reaguje.

 Zašto je humor, satira prihvatljivija, kako vidimo ovde u Jermeniji, u mnogim društvima bivšeg socijalističkog bloka, a ne neki drugi oblici aktivnog društvenog delovanja za pozitivne promene?

– Kod nas je još uvek aktuelna velika kontrola medija, možda manje u Hrvatskoj. U Srbiji, pak, postoji veći broj ljudi koji mogu da stanu, na primer, iza onoga što radi Zoran Kesić. Mene su u Hrvatskoj „skinuli“ sa televizije sa nacionalnom frekvencijom. Satira nije oružje pobede, nego istraživačko novinarstvo, građani koji deluju... Satira samo olakšava put. Pitao sam se da li je ovo čokolada pre spavanja? Baš zbog toga emisije završavamo sa nečim lošim, a ne dobrim. Satira nije tu da te samo nasmeje, nego i da ostavi gorak ukus u ustima. Ne volim što spavamo lakim snom.         

Igor Burić