BITI EVROPLJANIN U KOČIJU (4) Slona nismo sreli

Nakon nekoliko susreta sa indijskim piscima na Bolgatiju, skoro iskradajući se, ponovo smo krenuli ka Fort Kočinu, dalekom ostrvu s druge strane kanala. Tu se već osećamo kao domaći. Naše mesto – i juče smo bili tu.

Najpre posećujemo još jednu crkvu, monumentalnih razmera, Baziliku Svetog krsta, okupanu suncem i bojama, igrom svetla i slika, ispisanu veselim slovima malajalam jezika, a zatim krećemo ka uličicama Jevrejske četvrti. To je idealno mesto za kupovinu začina. Bolje nego najbolje evropsko takvo mesto – Našmarkt pijaca u Beču. Različite vrste karija, cimeta, kurkume i đumbira, u nezamislivo velikim količinama, za nezamislivo male pare. Različite vrste sušenih banana čipsova i čajeva da i ne pominjem. Regije Asum i Kerala se žestoko takmiče sa susednom državom Cejlon. Sve su to, mladi i stari, listovi zelenog čaja.

Na kraju ulice - a ustvari  na jezeru, kako se otkriva sa stražnje strane, nalazi se muzej, koji je istovremeno i ogromna prodavnica antikviteta i restoran, hotel, đumbir bar, šta sve ne u isto vreme - pijemo limetu sa đumbirom i sodom. Pena se može jesti kašikom. Osećam da ću ovu kombinaciju pića presaditi kod kuće, u Srbiju - kiselo i ljutkasto, idealno osvežava, daje osećaj moći da se može savladati težak i vlažan vazduh koji nas pritiska... Ma i još mnogo toga.

Nedelja, 11. mart 2018.

Od ranog, veoma ranog jutra, spremamo se za put. U pola šest ujutro doručkujemo čarobna kuvana jela i krećemo ka aerodromu, na putovanje niz vreme, do Dubaija. Malo je neobično, i za telo nepraktično, putovati kroz vreme, za koje se ispostavi da je ustvari putovanje kroz prostor ne bi li stigli nazad, tamo gde jesmo. Ili, gde mislimo da jesmo. Kod kuće.

Uporni utisak ubrzane percepcije posmatrača, jeste ono što određuje moju poziciju ovde dok se poslednji put kližemo taksijem duž bulevar Matahme Gandija. Tigar i slon me uporno gledaju sa novčanice od 10 rupija, s druge je sam Matahma Gandi. Svet toliko brzo napreduje, samo kod nas kao da je stalo vreme. Već jedno trideset godina.

Biti Evropljanin u Kočiju, stvarno nije teško – naročito kada stvari gledate iz kondicioniranih taksija, živite u idealno evropskom Ibis hotelu, a goste vas u lokalnoj kolonijalnoj rezidenciji, sasvim po evropskim merilima, čak i preko njih. A okolo šetaju tamni ljudi potkolenica tankih poput grančica, nose nekontrolisane osmehe i žive očice. Lepota života je tu negde, ko god da ste.

A Indija, definitivno, to je drugi svet, ili svet između svetova. Za nas, malo pomereno postojanje. Drugačija struktura percepcije sveta.A nije ni ovo Indija kakvom bi je zamišljali negde drugde. Ni jednog slona nismo sreli.Omirisali smo Indiju. A ovo je bila Kerala. Ustvari, samo Koči.

 

Nenad Šaponja