Biljana Mickov, kultorološkinja: Razmišljati izvan postojećih okvira

Zaista, dodaje naša sagovornica, svaki grad ima kapacitete i ljudske resurse, materijalne i simbolične, što mu omogućava da postane ili ponovo postane inovativan grad.

Inovacije nisu nužno novost, već pre svega novi načini da se vide problemi i da se ti problem tretiraju. Oni mogu biti favorizovani vizijama, projektima, muzejima, festivalima, (društvenim) kulturnim centrima, urbanim razvojem, arhitekturom, nasleđem ... Od Evrope do Kvebeka, ova knjiga promoviše važnost kulture , Evropska u svojoj suštini sa fokusom na francuski i srpski kulturni razvoj u kontekstu globalnog kao i specifičnom pristupima kreativnosti grada, poručuje Mickov.

Preovladava stav da u vodama koje povezuju kulturu i inovacije dobro plivaju samo teoretičari. Može li se i kako to promeniti? 

Teorija ide pre prakse, zato postoji takav stav. To je mišljenje koje preovladava kod nas, dok šire gledano, u Evropi, nije tako. Konkretno mislim na Španiju, Francusku, Veliku Britaniju... odnosno zemlje koje imaju jasnu kulturnu politiku. Praksa je sastavni deo teorijskog pristupa. Da budem preciznija - svaka teorija mora da podupire praksu, jedino tako možemo reći da je posao kompletno završen. Druga veoma bitna stvar je da je kulturna politika postala vibrantna, stalno je podložna promenama u skladu s društvenim razvojem. A inovacije bih definisala kao razmišljanje izvan postojećih okvira. Zapravo, inovacije su pre ekonomski i socijalni termin nego tehnički. Naravno, inovacija je i kako da na efikasniji način uradiš nešto novo. U svakom slučaju, najefikasniji pristup razvoja kulture je na nivou grada, takozvana “bottom up “ strategija, jer time se i inovacije lakše sprovode. Dakle: definisanje jasnih prioriteta i nemonopolisanje sektora kulture, ravnopravno jačanje institucija kulture, mrežno povezivanje i digitalna transformacija.

Da li se u odnosu na prethodnu Vašu uredničku knjigu “Kultura, inovacije i ekonomija“, koja je u fokusu imala doprinos i mogućnost kulturne ekonomije kao biznisa, sa snažnim podtekstom podrške inovativnoj praksi, uočljivi kod nas neki pomaci, bilo u ravni prakse, bilo da je reč o razvoju koncepata?

Pomaka ima, ali ne dovoljno. Partnerski projekti su vrlo bitni, ima ih, ali ne u velikom broju. Kod nas još postoji stav da je uvoz/izvoz kulture jedini mogući koncpet, ali to  nije više tako. Drugo, razvoj sektora kulture doprinosi razvoju ekonomije, tj. ekonomskom razvoju. Da pojasnim: ja sam u toj mojoj predhodnoj uredničkoj knjizi “Kultura, inovacije i ekonomija“ htela da istaknem sledeće: da bi bila održiva, ekonomija mora razmišljati o vrednostima na kojima se zasniva i uzeti u obzir resurse i kulturu svog okruženja. Ekonomija ima najveći legitimitet i dinamičnost kada je prilagođena lokalnim resursima. Pri tome kulturne aktivnosti igraju važnu ulogu u sveobuhvatnom i održivom ekonomskom razvoju.

Ekonomski modeli u praksi treba da se oslanjaju na saradnju, trgovinu i donacije. Naravno, svi ekonomski modeli zasnovani su na specifičnim kulturnim vrednostima. Efektivne veze između javnog, tržišnog, kooperativne ekonomije, i oblici međusobnog reciprociteta su neophodni za postizanje ekološki uravnoteženog ekonomskog razvoja gde su građani postavljeni u centar. Kulturni ekosistemi ne mogu se tretirati kao obična fusnota u ekonomiji; naprotiv, oni ga održavaju. Stoga, povezanost kulturnih ekosistema sa, i između, drugih dimenzija održivog razvoja, jednostavno se uvek moraju uzeti u obzir.

Da li su teoretičari locirali problem, zbog čega se ne otvaramo prema novim idejama, uspelim receptima? Da li je samo reč o strahu od ugrožavanja tradicije?

Mislim da nama treba više kompetentnih ljudi na pozicijama na kojima se donose odluke, konretno u menadžmentu u kulturi, gde bi moglo dosta toga da se postigne. Tradicija mora i treba da se predstavi u savremenom konceptu i jedino je tako održiva.

U knjizi dosta pažnje posvećujete razvoju kulturnih politika. Gde se naše razlikuju – bar one koje se uopšte mogu detektovati -  u odnosu na, recimo, francuske?

Većina evropskih gradova, uključujući i francuske gradove, zasniva svoju kulturnu politiku na četiri ključna principa: kulturni identitet, kulturna raznolikost, stvaralaštvo i učestvovanje građana u kulturnom životu. Strategija razvoja kulture trebalo bi da obezbedi da se ovi principi posmatraju i prepliću u svim javnim politikama. Naša društva i gradovi su sve više digitalni. Potrebno je okupiti gradove koji štite digitalna prava na globalnom nivou. Ono što se događa na globalnom nivou je da gradovi dogovaraju zajedničke principe u koordinaciji sa EU, i programom Ujedinjenih nacija za ljudska naselja (UN-Habitat). Bitan je univerzalni i jednak pristup internetu, digitalna pismenost; potom privatnost, zaštita podataka i sigurnost; pa transparentnost, odgovornost i nediskriminacija podataka, sadržaja i algoritma; participativna demokratija, raznolikost i inkluzija; otvoreni i etički standardi digitalnih usluga koji uključuju sektor kulture... Važan segment je digitilana transformacija u kulturi, i opšte u gradovima. Ako se sprovede na odgovarajući način, digitalna transformacija koja stavlja na prvo mesto potrebe građana omogućava nove oblike solidarnosti i kolektivne akcije u kulturi. Oni pri tome moraju biti u javnim rukama i pod kontrolom samih građana.

Gradska agenda, prilagođena važnosti digitalne sfere, ima potencijal ne samo da naše gradove učini življim, već čak i da povrati deo vere u moć javnih institucija i demokratije. Digitalne transformacije gradova nema bez demokratske transformacije. Ulazimo u svet u kojem su digitalne tehnologije postaju sveprisutnije i podrazumevaju veće rizike u realnom i virtualnom prostoru gde živimo, te u našim interakcijama s institucijama i javnom upravom. Gradovi mogu zajedno raditi na rešavanju zajedničkih digitalnih izazova. Kulturna politika treba da predstavlja centar razvojne strategije grada u cilju razvoja kreativnosti i dogitalne transformacije. A uprava grada treba da promoviše ambicioznu politiku podsticanja i omogućavanja uključivanja građana u procese kreiranja i sprovođenja kulturnih politika na nivou grada, kao i jačanja uloge gradskih institucija kulture, a ne obratno.

Održivi razvoj savremenog društva u velikoj meri postavlja kulturu u centar. Nažalost, stiče se utisak da je kod nas kultura i dalje na margini?

Kod nas još uvek jeste na margini, ali se treba dalje boriti za njenu poziciju. Mislim da opet dolazimo do kulturne politike koja nije jasno definisana, a morala bi biti. Potreban nam je konsenzuz oko kulture da bismo mogli da idemo napred, odnosno da bismo mogli da sprovodimo praksu o kojo smo govorili. A najdelotvornije je, ponavljam, razvoj kulturne politike na nivou gradova, pa onda ka gore, prema vrhu. To je najefikasniji način, i dok toga ne bude bilo, bojim se da se nećemo kretati velikom brzinom. Isto tako, i ako kulturna politika ne podrazumeva kompetencije u institucijama kulture, a tu je kod nas jedan od problema, ni onda se nećemo brzo kretati ka željenom cilju. Ima pojedinih dobrih slučajeva ali to nije dovoljno.

Kulturne aktivnosti, bar u teoriji (i u nekim drugim zemljama), igraju važnu ulogu za održivi ekonomski razvoj. Da li Novi Sad u tom kontekstu adekvatno koristi potencijal institucije Evropske prestonice kulture?

Kulturni ekosistemi ne mogu se tretirati kao obična fusnota u ekonomiji; naprotiv, oni ga održavaju. Tako da je jačanje ekosistema kulture u korelaciji sa ekonomskim razvojem. I mislim da potencijal EPK nije dovoljno iskorišćen, odnosno da je iskorišćen negde na pola realnog kapaciteta. Takođe smatram i da ceo proces mora da bude demokratičniji, odnosno da se više profesionalaca i institucija uključuje na nivou upravljanja celim projektom EPK. U kulturno-političkom smislu naprosto nije dobro da se pojavljuju samo pojedinačne institucije, lokalna vlada mora mrežno da koordinira ravnomerni razvoj institucija koje se nalaze na nivou grada. Jer, ono što je važno istaći jeste da je ceo proces EPK zapravo usmeren ka suštinskom razvoju duštvene dimenzije kulture, i da se ne radi samo zbog pojedinaca.

M. Stajić