MEDENA NOVOSADSKA VREMENA: SPORT U„DNEVNIKU“, MILE PICA I BUREK KOD VIOLETE Sve je bilo uz nas

Ono što sam primetio jeste da su se mlađi gosti bili zaokupljeni svojim telefonima, za razliku od retkih starijih, koji su razgovarali. Tako je bilo i u „našem’’ kafiću. Pošto mi je doneo dve svoje knjige, želeo je da napiše posvetu, ali ni on ni ja nismo imali hemijsku olovku. Pitao je dve gošće najbliže našem stolu da li one možda imaju hemijsku. Obe su zavukle ruke u torbe i izvinile se. Obratio sam se ekipi za stolom bližem meni, ali ćorak. Naišao je konobar, ali ni ona nam nije pomogao. Prešao sam na drugu stranu ulice i u knjižaru Savremena (nekada poznata pod nazivom Savremena administracija) kupio hemijsku. Shvatio sam da su mobilni telefoni ‘’došli glave’’ hemijskim olovkama i satovima, ali samo onim jeftinim, dostupnim običnom svetu. Definitivo su kafići i mobilni telefoni postali obeležje omladine ovog veka.

Devedesete, ne ponovile se, što se omladine tiče obeležile su diskoteke (pre svih Paradiso i Kontrast), osamdesete pamtimo po brojnim koncertima domaćih i svetskih rok zvezda, sedamdesete po diskotekama na tvrđavi (Đava) i u Čortanovcima (Čokica), kao i po korzu od apoteke do ulaza u Dunavski park, koji je uvek bio prepun, i gužvi ispred Kefea i Mrce. 

Što se moje generacije tiče (u koju ubrajam i one koji su bili nekoliko godina stariji i mlađi), situacija je bila znatno drugačija. Imali smo i mi svoje rituale, koji generacijama iza nas nisu bili zanimljvi. Pre podne smo se nalazili u Carigradu, popodne smo obavezno igrali mali fudbal, a uveče se okupljali u piceriji Mileta Pice, koja se nalazila iza Socijalnog i u koju se nije moglo ući zbog velike gužve. Redovno je ispred picerije bio dva do tri puta više ljudi nego u samoj piceriji. Ponekad bismo, zbog velike gužve, prošetali do Temerinske, kod Violete na burek. Tako je bilo radnim danima i subotom. Nedeljom smo imali specijalni program, koji se nije menjao sve dok se nismo poženili i proširili porodice.

Navijali satove ili rekli majkama da nas bude u 9, da bismo se spremili i otišli na prepodnevne utakmice - nekad na Slaviju, nekad na Kabel, a nekad na Želju. Posle nedeljnog ručka, ponovo na utakmicu - na Detelinaru da gledamo Kanarince ili na stadion Vojvodine da navijamo za naše drugare. Posle utakmica bazali smo po gradu, jeli sendviče ili u Zagrebu (dnašnjoj Atini) ili u mlečnom restoranu koji se nalazio pored nekadašnjeg bioskopa Zvezda, na mestu gde je danas Apolo centar, pa zatim na korzo ili od 20 u bioskop da bi popunili vreme do 23 časa, kada smo obavezno bili ispred zgrade „Dnevnika“ na tadašnjem Bulevaru 23. oktobra i s nestrpljenjem čekali sutrašnje izdanje lista koji smo i tokom nedelje redovno kupovali. 

Krajem sedamdesetih, Đole Balašavić i ja smo bili redovni ispred „Dnevnika“. Na portirnici bismo kupili po jedan „Dnevnik“, uz dogovor da ih ne otvaramo dok ne stignemo kod njega u stan. Od „Dnevnika“ su postojale samo dve maršrute: Pap Pavla - Valentina Vodnika - Slovačka - Dostojevskog - Žitni trg, kod Mileta Pice, ili: Pap Pavla - Šafarikova - Temerinska, pa kad bismo kupili dva bureka i dva jogurta, prečicom, kroz Kisačku, pa tadašnjim Bulevarom dr Salvadora Alendea (danas Bulevar Kralja Petra I) do Bulevara 23. oktobra br. 1, do njegovog stana na drugom spratu. Pošto bismo oprali ruke, seli bi jedan naspram drugog, otvorili „Dnevnike“ na sportskim stranama na kojima su bili rezultati Prve savezne lige, i počeli da komentarišemo rezultate, sastave tomova i strelce, utakmicu po utakmicu. To je trajalo oko sat - sat i po. Naravno, usput smo imali kasnu večeru, koja je trajala tek nešto kraće. Kada bismo završili s pregledom sportskih strana, pogledali bismo šta ima novo na stranama (mislim da ih je bilo dve) nazvanim Novosadska hronika, i razišli se. Bilo je to neopisivo uživanje, danas nepojmljivo mlađim generacijama. U to vreme, list „Dnevnik“ je simbolizovao još nešto – s njim u ruci prepoznavali smo se mi Novosađani.

Bogica Mijatović