МЕДЕНА НОВОСАДСКА ВРЕМЕНА: СПОРТ У„ДНЕВНИКУ“, МИЛЕ ПИЦА И БУРЕК КОД ВИОЛЕТЕ Све је било уз нас

Оно што сам приметио јесте да су се млађи гости били заокупљени својим телефонима, за разлику од ретких старијих, који су разговарали. Тако је било и у „нашем’’ кафићу. Пошто ми је донео две своје књиге, желео је да напише посвету, али ни он ни ја нисмо имали хемијску оловку. Питао је две гошће најближе нашем столу да ли оне можда имају хемијску. Обе су завукле руке у торбе и извиниле се. Обратио сам се екипи за столом ближем мени, али ћорак. Наишао је конобар, али ни она нам није помогао. Прешао сам на другу страну улице и у књижару Савремена (некада позната под називом Савремена администрација) купио хемијску. Схватио сам да су мобилни телефони ‘’дошли главе’’ хемијским оловкама и сатовима, али само оним јефтиним, доступним обичном свету. Дефинитиво су кафићи и мобилни телефони постали обележје омладине овог века.

Деведесете, не поновиле се, што се омладине тиче обележиле су дискотеке (пре свих Парадисо и Контраст), осамдесете памтимо по бројним концертима домаћих и светских рок звезда, седамдесете по дискотекама на тврђави (Ђава) и у Чортановцима (Чокица), као и по корзу од апотеке до улаза у Дунавски парк, који је увек био препун, и гужви испред Кефеа и Мрце. 

Што се моје генерације тиче (у коју убрајам и оне који су били неколико година старији и млађи), ситуација је била знатно другачија. Имали смо и ми своје ритуале, који генерацијама иза нас нису били занимљви. Пре подне смо се налазили у Цариграду, поподне смо обавезно играли мали фудбал, а увече се окупљали у пицерији Милета Пице, која се налазила иза Социјалног и у коју се није могло ући због велике гужве. Редовно је испред пицерије био два до три пута више људи него у самој пицерији. Понекад бисмо, због велике гужве, прошетали до Темеринске, код Виолете на бурек. Тако је било радним данима и суботом. Недељом смо имали специјални програм, који се није мењао све док се нисмо поженили и проширили породице.

Навијали сатове или рекли мајкама да нас буде у 9, да бисмо се спремили и отишли на преподневне утакмице - некад на Славију, некад на Кабел, а некад на Жељу. После недељног ручка, поново на утакмицу - на Детелинару да гледамо Канаринце или на стадион Војводине да навијамо за наше другаре. После утакмица базали смо по граду, јели сендвиче или у Загребу (днашњој Атини) или у млечном ресторану који се налазио поред некадашњег биоскопа Звезда, на месту где је данас Аполо центар, па затим на корзо или од 20 у биоскоп да би попунили време до 23 часа, када смо обавезно били испред зграде „Дневника“ на тадашњем Булевару 23. октобра и с нестрпљењем чекали сутрашње издање листа који смо и током недеље редовно куповали. 

Крајем седамдесетих, Ђоле Балашавић и ја смо били редовни испред „Дневника“. На портирници бисмо купили по један „Дневник“, уз договор да их не отварамо док не стигнемо код њега у стан. Од „Дневника“ су постојале само две маршруте: Пап Павла - Валентина Водника - Словачка - Достојевског - Житни трг, код Милета Пице, или: Пап Павла - Шафарикова - Темеринска, па кад бисмо купили два бурека и два јогурта, пречицом, кроз Кисачку, па тадашњим Булеваром др Салвадора Алендеа (данас Булевар Краља Петра I) до Булевара 23. октобра бр. 1, до његовог стана на другом спрату. Пошто бисмо опрали руке, сели би један наспрам другог, отворили „Дневнике“ на спортским странама на којима су били резултати Прве савезне лиге, и почели да коментаришемо резултате, саставе томова и стрелце, утакмицу по утакмицу. То је трајало око сат - сат и по. Наравно, успут смо имали касну вечеру, која је трајала тек нешто краће. Када бисмо завршили с прегледом спортских страна, погледали бисмо шта има ново на странама (мислим да их је било две) названим Новосадска хроника, и разишли се. Било је то неописиво уживање, данас непојмљиво млађим генерацијама. У то време, лист „Дневник“ је симболизовао још нешто – с њим у руци препознавали смо се ми Новосађани.

Богица Мијатовић