ZORANA IĐUŠKI Pevam ono što volim
Premda je tamburaška muzika omiljen i autentičan muzički izraz vojvođanskih prostora, danas se čini da na našoj estradnoj sceni primat dobijaju neki drugi žanrovi popularne ili folk muzike.
Međutim, ipak stasavaju nove generacije muzičara i pevača, koje nastavljaju veliku tradiciju vojvođanske tamburaške pesme, među kojima je i sjajna mlada pevačica, trenutno najmlađa vokalna solistkinja Radio Novog Sada, Zorana Iđuški. Rođena je u Somboru gde je i započela muzičko školovanje, koje nastavlja u Beogradu, završila je srednju muzičku školu, na odseku za solo pevanje, sa željom upiše muzičku akademiju. Uporedo je bila i članica Pevačkog studija Radio Beograda, koji je vodila Merima Njegomir, gde je i počela da snima tradicionalne pesme. Vremenom je prevagnula ljubav prema narodnoj muzici i ona se opredelila za estradnu karijeru, posvetivši se pritom tradicionalnom vojvođanskom folkloru.
Koliko je na takvu odluku uticala činjenica što potičete iz grada sa toliko bogatom muzičkom istorijom kao što je Sombor?
- Sombor je lep grad, naravno tu su i tambure, za koje su povezane mnoge priče, kao i ravnica, mislim da je sve to uticalo da odlučim da pevam vojvođanske pesme. Tu su i Zvonko Bogdan, Anđelka Govedarović. Od malih nogu sam slušala našu vojvođansku muziku i uvek mi je bilo zanimljivo da odlazim na koncerte poznatih pevača koji su dolazili u naš grad. Mama me je kasnije vodila na razne manifestacije, koje tada nisam ozbiljno shvatala, jer mi je kao detetu bilo zanimljivo da se pojavim i da pevam na njima, ali posle osnovne škole sam odlučila da se bavim pevanjem.
Kako se dogodilo da postanete solistkinja Radio Novog Sada?
- Pre tri godine imala sam prvi solistički koncert u Somboru i tada sam imala čast da grad bude pokrovitelj. Sa mnom na sceni su bila tri orkestra, manji narodni orkestar iz moje tadašnje muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“ iz Beograda, manji tamburaški sastav iz Sombora i Veliki gradski tamburaški orkestar „Vasa Jovanović“ iz Novog Sada pod rukovodstvom Zorana Bugarskog Brice. Koncert je bio veoma uspešan i posle toga sam postala solistkinja Radio Novog Sada. Taj kontakt mi je otvorio vrata za dalji rad, pa sam tada postala i solistkinja KUD „Svetozar Marković“ sa kojim sam nastupala na koncertima i turnejama. Za mene je velika čast i privilegija što sam postala solistkinja Radio Novog Sada, jer je to kuća sa kojom su nekada radili i u kojoj su snimali svi naši veliki i najbolji pevači narodne muzike.
Koliko vam je bliska vojvođanska muzika i koji razlozi su vas naveli da se posvetite baš ovom muzičkom žanru?
- Od malena sam slušala vojvođansku muziku i danas veoma volim te pesme. Mislim da su naše vojvođanske i starogradske pesme i danas veoma popularne i ljudi ih rado slušaju, ali se veoma retko mogu čuti u našim radio i TV programima, gde se forsiraju neki drugi muzički žanrovi. Mislim da publika danas teško može da dođe do tih lepih melodija i meni je velika želja i cilj da nastavim tu tradiciju.
Ako se govori o vojvođanskoj tamburaškoj muzici, ima li tu mesta za osavremenjivanje i proširivanje repertoara?
- Svakako da ima potrebe da se reperoar obogaćuje i proširuje i da se uz stare vojvođanske pesme uz tamburaše izvode i neke druge, novije melodije. Treba tu muziku približiti mlađoj publici, kojoj mediji nameću neke druge muzičke žanrove. Ne mogu reći da obrađujem pesme, ali želim da pevam pesme koje niko do sada nije pevao uz tamburaše, kao što je ruske romanse pevala Olivera Marković. Trudim se i da obogaćujem svoj repertoar novim pesmama, koje niko pre mene nije pevao. Imam tri nove pesme koje su takođe snimljene uz tamburaše, jedna od njih je numera „Kada dunja zamiriše“, druga je „Ima dana“ koja je u modernijem, ali starogradskom stilu a treća „Sada kada nisi tu“, sa kojom ja osvojila prvo mesto na festivalu „Majsko leto“ u Beogradu, a pesma je dobila i nagradu za autentičnost.
Dati lični pečat
Da li je današnjim solistima teško da izgrade svoj stil pevajući te pesme, koje su već poznate iz repertoara drugih pevača?
- Kada pevam neku dobro poznatu vojvođansku ili starogradsku pesmu, uvek se trudim da je otpevam na svoj način. Mislim da svaki izvođač, a pogotovo mlad pevač, mora da ima neki svoj lični pečat. Lepo je to i kad se peva na isti način kako su to izvodile naše starije kolege, ali ako, na primer, uzmem pesmu Radmile Dimić, ili Anđelke Govedarović, nastojim da je otpevam drugačije, na svoj način. Meni se veoma dopada to što radi Amira Medunjanin izvodeći sevdalinke. Ona je našla svoj put i peva onako iz srca i duše. Smatram da je ona uradila pravu stvar, jer peva pesme onako kako ih oseća. Nemamo ništa od toga ako samo kopiramo starije pevače, tako da svaki pevač, pogotovo ako uđe u ove vode, treba da pesmu iznese na svoj lični način, da u njoj izrazi svoja sopstvena osećanja.
Sve pesme su nekako bile slične, sve su bile u današnjem stilu, a ja sam se, eto, pojavila sa pesmom koja je bila različita i to je prepoznato. Danas je teško snimati nove pesme, jer je jako teško da se one plasiraju i prikažu publici, bar dok pevač ne stekne ime. Put do uspeha je težak i ništa se ne može uraditi preko noći. Želela bih jednog dana, kada se spomene vojvođanska i starogradska muzika, da ljudi znaju da se i ja bavim tom muzikom. Možda je jednostavno potrebno vreme i neko mesto za neke moje nove pesme.
Da li uz bavljenje pevanjem imate i neke druge preokupacije i kakvi su vam dalji planovi?
- Želja mi je da se uz muziku bavim i glumom. Prošle godine bila sam u dramskoj radionici Ane Radivojević Zdravković i posle toga sam dobila priliku da nastupam u predstavi “Prisutnost” u „Madlenianumu“, gde glumim i pevam. Reč je o vrlo zanimljivoj predstavi koja prikazuje mlade koji danas odlaze u inostranstvo i nadam da će biti još takvih angažmana ... Želela bih da se što više pojavljujem na koncertima. Da imam koncerte bar jednom mesečno, u gradovima u Vojvodini, ali i u Srbiji, jer tako mogu da se najbolje predstavim publici. Takođe mi je želja da jednog dana snimim album sa tamburašima, da tu budu pesme različitih žanrova, ne samo vojvođanska muzika, nego i starogradske pesme, romanse, šlageri i šansone.
B. Hložan