ZORAN BALE BULATOVIĆ, MUZIČAR Dišem na slamčicu

Zoran Bale Bulatović je čovek kojeg bar sredovečnim i starijim generacijama uglavnom ne treba dodatno predstavljati, mada je ponovo počeo nešto da „komplikuje“. Posle pank–rok karijere osamdesetih, (ratnih) devedesetih koje je proveo u Njujorku, zatim povratka u Evropu, prvo Italiju, a zatim i kući, u Novi Sad, Bale stalno nešto radi. Prošlu godinu završio je izložbom „Tata crta“ u Studentskom kulturnom centru Novi Sad, koji bi ove godine trebalo da mu objavi knjigu, kao i album „Samer vidaut sifilis“. Planira da snima sa Goranom Trajkovskim, ali korona im baš i ne da.

Trenutno je u Virovitici, gde komponuje muziku za dečju predstavu „Zima jednog lava“ u režiji Roberta Raponje. 

Nedavno ste komponovali muziku u predstavi za decu „Dečak i mesec“ u Zrenjaninu. Koji pristup imate takvoj vrsti angažmana?

– To je primenjena muzika. Ona zavisi od reditelja, od onih koji znaju šta im je važno, šta treba da se „podcrta“, „oboji“. Glavna odluka oko količine i fazona je na reditelju, a na meni je zanatska fora da uradim to kako treba. Naravno, kao i za film, treba da imaš oko za to, važno je pogoditi atmosferu, da muzika ima funkciju u predstavi. Za razliku od bekgraund muzike, nešto drugo je kad su songovi u pitanju. Inače smo tu malo preterali sa intenzitetom, pa je bilo dubioza da li je to bilo baš za decu. Mi bi više da pravimo lutkarsko pozorište za odrasle, tu bih se bolje osećao.

Mislite da deci treba podilaziti?

– Baš sam pitao glumce u kom su deca fazonu, pošto nemam puno kontakta sa tim, znam sigurno da ne funkcioniše više da im cvrkućemo. Rekli su mi – samo tovari! Tako je i ispalo.

Na čemu trenutno radite, osim u Virovitici?

– U septembru idem u Niš sa rediteljkom Vjerom Vidov, s kojom sam radio i u Zrenjaninu. Za lutkarsku predstavu „Pepeljuga“ sam joj predložio totalno domaću varijantu, da se Pepeljuga napije i izgubi opanak. Čist folklor.

(Smeh) Šta bi onda, komponovali narodnjake!?

– Pa šta! Nek šopa. Na dvoru tovare kolce.

Baš bih voleo da čujem vaše i narodnjake (smeh)!

– Ima u „Poslednjoj dadaističkoj predstavi“ moj narodnjak na kraju, cepa na Micića.

Otkud izložba „Tata crta“ u Studentskom kulturnom centru Novi Sad?

– Za razliku od muzike, gde sam već debelo zagazio sa bendovima osamdesetih, onda sa Peđom Vraneševićem počeo da radim i filmsku i pozorišnu muziku, posle solo, počele su da me interesuju mnogo opskurne stvari. Sama muzička produkcija je u zadnje dve decenije toliko napredovala, držati onaj nivo koji imaš u glavi zahteva svakodnevni angažman. Napravio se novi standard, koji kompletno isisava celog čoveka. E, u jednom trenutku mi je malo pukao film. Da se napravi jedna stvar treba bezbroj sati, a crtanje mi se otvorilo kao nešto gde ja samo sednem i to je to. Završeno! U tom smislu, crtanje mi je bilo oslobađajuće. Ne znam koliko još imam muzike po hard diskovima, za koju mislim trebalo bi još ovo ili ono, sad ću ja to. Naći ću violončelistu, što se nikad ne desi, a onda mi stoji gomiletina nezavršenih stvari. U pozorištu ima dedlajn, pa moram da završim. Crtanje mi je baš zato „ludilo“. A počeo sam sa Draganom Ganetom Nastasićem koji mi je bio u poseti dok sam bio u Italiji. Svako veče sedimo, pijuckamo vino, on „dadače“, ali stalno crta nešto. I ja počnem! On pogleda, kaže – jao, što je dobro. I ja počnem da čuvam te crteže. Tad sam i otkrio taj fazon da mogu i sam nešto.

Šta crtate?

– U početku su to bili neki lavirinti sa gomilom detalja od koji svaki ima svoju priču. Posle sam sve malo pojednostavio, otkrio sam da crtež može da razvaljuje i sa četiri linije. Onda sam počeo da uvodim i boje, a sad sam otišao na tri različite debljine flomastera, dodao i bojice, menjao debljinu papira... Ima četiri–pet različitih fazona.

Mislim da ljudi takođe manje znaju da ste zakuvali i književno izdanje!

– Imam spremnu knjigu priča, nisam stigao da je završim zbog angažmana u Virovitici, SKC Novi Sad hoće i to da mi objavi, samo da joj ubacim nešto od crteža, da ne bude samo slova na papiru. Izgledaće kao bukvar. Neću preterivati, ali cilj mi je da knjiga bude i vizuelno interesantna, pored onog što piše.

A šta piše Bale?

– Princip je potpuno isti kao u crtanju. Ja počnem da pišem, pa gde me odvede. Nikad, ali nijednom nisam imao temu ili ideju, da je pratim. Uvek krenem od jedne reči, rečenice, pa gde završi. Ima dosta toga što sam pisao i rukom, tu se vidi da ništa ne ispravljam. Ne vraćam se da popravljam. I ako se vratim, pročitam, gledam samo da li generalno priča ima dobar vajb. Ako radi, onda radi i ostavim je. I to mi je sve od frustracije rearanžiranja i preproduciranja muzike. Ovo je kao kad bih seo i improvizovao. Sednem, snimim improvizaciju i to što je izašlo – to je to. E, tako crtam i pišem. Neke su mi „normalnije“, imaju uobičajeniji tok, nežne priče, nema budalasanja, a ima kompletnih budalasanja, u kojima izmišljam reči, to jest one mi same dolaze, a po zvučanju – ko skapira, skapira. Ko bude hteo da sudi o njima po književnim merilima, tu će biti svega i svačega, ali dobro.

I na kraju svojevrstan povratak na početak – kako ste se osećali sa gitarom na sceni, pred publikom, doduše kao gostu na koncertima Nikole Vranjkovića, ali ipak, vrati li vam se želja za muzikom u pravom smislu te reči, kad ste vi u pitanju!?

– Normalno da mi se vrati. Ja sam kao klinac igrao u SNP–u, a ubrzo sam počeo i sa bendom. Na Sajmištu smo sa četrnaest godina svirali pred dve–tri hiljade ljudi. Meni je stejdž prirodno stanište. Kad se popnem na stejdž prodišem. Sve ovo je kao pod vodom, na slamčicu. A sad mi se to retko dešava. Iskomplikovalo se. Sakupiti bend na probu je naučna fantastika. Za to vreme mogu da napravim četrdeset crteža i osam priča. Nije mi se ni otvorila neka varijanta samo da uskočim i da to curi. Morao bih da gradim, da boksujem.

Igor Burić