Uticaj tehnologije na muziku iz ugla Vitomira Simurdića

Kombinacija znanja, brojnih informacija koje sežu daleko u istoriju muzike, elokvencije i nesumnjive strasti prema večnoj temi, kakvu bez dileme Simurdić nudi, samo potkrepljuju iznetu tezu. Tako je bilo i na pretposlednjem okupljanju, (poslednje će, pre letnje pauze, biti 7. juna) u novosadskom Američkom kutku, kada je publiku proveo kroz priču o tome  “Da li je i koliko tehnologija uticala na muziku?”

Džon Filip Souza bio je uveren da će fonograf (preteča gramofona) uništiti muziku, jer, kako je rekla ikona američke bras muzike, “više niko neće učiti muziku i odlaziti na koncerte, već će ubuduće sedeti kod kuće i slušati ploče...”

Ova teza je, kao uostalom, kada je uvek generalno o muzici reč, podelila javnost. Jednima se činilo da je Souza u pravu, dok su drugi uveravali da će Betovenove simfonije postati dostupne svima, dakle i onima koji nisu do tada bili u prilici da plaćaju skupe ulaznice za koncerte Luisa Armstronga, čije će se izvedbe slušati i u najzabitijim krajevima, a ne samo u elitnim klubovima Njujorka i Čikaga.

Gramofon je, dakle, bio samo početak, jer su usledili: radio, magnetofon, CD, MP3, daunload, striming...

Prema rečima Vitomira Simurdića, francuski pesnik Pol Valeri (1871 -1945) jedan je od onih koji je nedvosmisleno 1920. godine najavio da će “tehnička dostignuća doneti ogromne promene u shvatanju umetnosti”.

Paralela sa Ned Landom (u domaćim prevodima Lund, prim.aut.), koji je bio zagovornik uništavanja mašina zbog kojih radnici ostaju bez posla, na slikovit način ilustrovala je Souzinu bojazan nakon pojave fonografa.

Simurdić podseća na to da su pre pojave ploča postojala dva načina “prenošenja” muzike, preko koncerata i pesmarica (šilte s notama jedne kompozicije, koje su bile veoma popularne za kućna izvođenja, te su dostizale i višemilionske tiraže). Takođe, strah “da će Ameri prestati da sviraju”, pokazao se neopravdanim, o čemu govore i statistički podaci u vezi s brojem prodatih klavira (pianina, koncertnih, električnih): 1900. godine: 171.938, 1909: 364.545, 1932: 27.274, 1946: 68.955, 1956: 209.804, 2007: 62.536 komada prodatih klavira. Vidi se po ovome da je početkom prošlog veka klavir služio za zabavu, da bi u doba velike recesije ta prodaja opala za skoro 15 puta, pa je opet, posle Drugog svetskog rata usledio oporavak i novi bum tokom 50-tih, dok danas prodaja ponovo opada.

Poseta koncertima raste, uprkos sve većim dostignućima tehnologije, kaže Simurdić, potkrepljujući tvrdnju prihodima jednog od najvećih svetskih promotera, firme “Lajv nejšn”, čiji prihodi godišnje rastu i do 15 procenata. Promoterima je postalo jasno da pojavom kvalitetnih tehnoloških izuma za reprodukovanje muzike, publici na koncertima moraju da ponude nešto što na drugom mestu ne mogu da dožive. Ovaj primer ilustrovan je muzikom iz filma “Poslednji Mohikanac”, Majkla Mana, za čega je, uprkos prvobitnoj ideji da muzička podloga bude elektronska, angažovan simfonijski orkestar, pa se tako dogodilo da je muzika nadživela film.

U 20. veku, kaže Simurdić, popularna muzika oličena je kroz yez i rokenrol, a “brak” između nosača zvuka i radija bio je fantastičan. Radiju je, jednostavno, muzika bila potrebna, jer je tek 70-tih, radio postao bitan zbog vesti koje su počele da se “vrte” po ceo dan. I dok se crkvena muzika slušala nepomično, u miru, još od menueta preko valcera, pa do yeza i rokenrola, muzika je navodila na pokret. Na severu su brzo čuli za novu muziku, pa se tako i yez širio od Nju Orleansa, preko  Memfisa, Čikaga...

Lokalno je trebalo proširiti na nacionalno, pri čemu je nemerljiv doprinos dao Yon Hemond, koji je otkrio i u studio doveo imena poput Kaunta Bejzija, Bili Holidej, Boba Dilana, Brus Springstina...što je omogućilo da u njihovim koncertima ne uživaju samo bogati u velikim gradovima, već i da njihovu muziku, putem radio talasa, čuju u najudaljenijim krajevima. Radio je, dakle, bio taj koji je sve učinio za pop muziku, džez i rokenrol. Nacionalna pokrivenost muzičkim umećem Čak Berija bila je ogromna, na čega je tzv. bela Amerika odlično reagovala. Spoj njegovog zvuka i Bič bojsa proizveo je Elvisa Prislija...Prikupljanje i beleženje zvuka po modelu ušne školjke dovela je do patentiranja prvog fonografa još 1856, da bi Tomas Edison i Emil Berliner tehnički razvili ideju beleženja zvuka. Ispostavilo se da nije uvek sve moglo dobro da se snimi, jer što su instrumenti bili veće autentične snage, zvuk je bio kvalitetniji. Diksilend bendovi s bubnjem, benyom, trubom, klarinetom i trombonom uvek su imali sjajne snimke, dok je violina bila u zapećku, pa su početkom 20. veka masovno počele da se prave violine s hornom! Kasnije se ispostavilo da se zvuk violine može obogatiti drugačijom tehnikom sviranja (vibrato). Sve češće je muziciranje snimano sa dva rezača, pa se dešavalo da identično izvođenje ima dva razuličita zapisa, što je, na neki način, prethodilo stereo zvuku.

Pronalaskom magnetofona došlo je do prekretnice u tehnološkoj revoluciji kada je muzika u pitanju. Do njegove pojave na ploči nije bila moguća inetrvencija na načinjenom zapisu. Pojavom magnetofona, bilo je moguće takoreći sve: seci, lepi, krpi, izbaci, dodaj... Prvi magnetofoni su imali žicu umesto trake, ali njegovim usavršavanjem tehnologija postaje reproduktivno sredstvo, umesto načina zapisivanja muzike. Samim tim i studio je prestao da bude samo prostorija u kojoj se snima, već je postao sredstvo, alat kojim se snima. Studio je muzičarima omogućio da “odsviraju” nešto što na koncertima, jednostavno, nije bilo moguće. Uostalom, posle albuma “Sgt Pepper’s...” objavljenog 14. juna 1967. godine, Bitlsi su smatrali da je koncertni život praktično gotov.

Tehnika se, u međuvremenu, razvila do neslućenih razmera, a upotreba “daunlouda” uslovila je da prodaja rokenrol ploča drastično opadne, iako kupovina gramofona i longplejki ponovo postaje “in”. Nekada je put od snimka do publike bio posut trnjem, dok je danas, upotrebom računara i “jutjuba” svima postao dostupan.      

Sava Savić