UGLJEŠA BRKLJAČ, PIJANISTA NA DOKTORSKIM STUDIJAMA Audio-zapisi nota umesto Brajeve azbuke

Njegov mentor, poznati pijanista Ratimir Martinović, uz sve pohvale za ovaj uspeh, ističe da je Uglješa Brkljač odmah pokazivao veliki talenat, i muzikalnost, a prati ga već desetak godina, od srednje škole, do evo sada doktorskih studija. Uglješa Brkljač je uz to angažovan kao viši stručni saradnik na Katedri za klavir AUNS, i radi sa studentima, ne samo iz klase profesora Ratimira Martinovića.

Uglješin susret sa muzikom se dogodio, inače, vrlo rano, već prvih godina njegovog života.

– Moj susret s klavirom je nastao potpuno spontano. S tri godine sam kroz igru izrazio želju za bavljenje muzikom, tako što sam počeo da sviram sintisajzer, koji su mi roditelji kupili. Tako je kroz igru uočen moj talenat za muziku. Prvi susret s klavirom se dogodio nekoliko godina kasnije. Naime, često sam posećivao koncerte u muzičkoj školi u Apatinu, odakle sam.  Potom sam i upisao muzičku školu s osam godina, osnovnu završio u Apatinu, a srednju u Somboru, s tim da sam već od treće godine srednje dolazio na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na konsultacije sa Ratimirom Martinovićem – kaže nam  mladi pijanista. 

Danas se Uglješa Brkljač razvio u vrlo rafiniranog umetnika, koji sad već ima svoje koncepcije dela, i vrlo se jasno artikuliše kroz ono što svira, ističe Martinović.

Ono što se ispostavilo kao problem, jeste nedostatak notnih zapisa za slepe, koji su načinjeni uglavnom Brajevim pismom, što inače dosta usporava savladavanje neke kompozicije, jer je svaka nota ispisana abecedom, pritom posebno za levu, i za desnu ruku. Prisećajući se da je u Berlinu imao prilike da sluša japanskog slepog pijanistu kome je njegov muzički asistent snimao kompozicije, što je neuporedivo brži način njihovog učenja, Ratimir Martinović pominje da su rešenje delom našli u tome što su se tokom Uglješinih studija organizovali tako što su mu snimali dela za koje ne postoje note.

Tako je i Uglješa dobio ideju da napravi projekat o osnivanju svojevrsne audioteke s notama koje bi na taj način bile zabeležene. Uglješa Brkljač pominje da je poprilično komplikovan proces nabavke nota, i da uvek postoji problem gde ih nabaviti. Pored toga, i sam proces učenja je složeniji, i priznaje da treba imati i upornosti i motivacije, da se sve to ipak savlada, a da je dobra organizacija jako važna, jer je sve to vremenski zahtevan proces.

Spremnosti i Uglješine želje da se bavi muzikom nije manjkalo, ali trebalo je osmisliti način rada sa njim, i prevazići bar neke teškoće prouzrokovane nemogućnošću da vidi. Prisećajući se da je još kao student u Majamiju imao cimera s tim poteškoćama, i imajući to u vidu, profesor Martinović je u rad sa Uglješom Brkljačem uneo i pažnju i neke detalje, i očigledno je sve to dalo jako dobre rezultate.

– Mi smo neke Uglješine prve koncerte napravili tako što smo zamračili dvorane u kojima je svirao, na AUNS, u Gradskoj kući u Beogradu, na festivalu u Kotoru, gde smo pravili koncert slepih i slabovidih muzičara iz regiona. Tada smo potpuno zamračili salu, uz obrazloženje publici da je to poziv da makar tih sat vremena budemo empatični toliko da se zaista stavimo u poziciju tih umetnika. To je jedno vrlo posebno iskustvo. Čak i kao profesionalni pijanista i pedagog, kad čujete te vratolomije koje on mora da odsvira za klavirom, mogu da kažem da je to neverovatno, jer, znate, kad to gledate i razmišljate, to je jedna vrsta doživljaja, međutim kad vi to samo čujete i shvatate da se to dešava pred vama u mrklom mraku, onda mnogo drugačije, odnosno intenzivnije percipirate tu muziku – otkriva nam Ratimir Martinović, dodajući da i inače sa Uglješom najčešće radi zatvorenih očiju.

- Nabavka nota u mlađem uzrastu, u početku bavljenja muzikom, nije toliki problem. Međutim, kako se sve složenija dela uče i savladavaju, sve je manje notnih materijala za takvu vrstu rada – ukazuje Uglješa Brkljač, dodajući da je sam imao veliku pomoć profesorke Danijele Petrović iz Muzičke škole „Kosta Manojlović“ u Zemunu, koja je uvek bila voljna da izađe u susret i pozajmi note.

-  Slepi muzičari, uopšte gledano, tako i rade. Razmenjujemo note međusobno, jer nema drugog načina. Imajući u vidu činjenicu da mi prvenstveno koristimo Brajevo pismo za savladavanje notnog teksta, na tom polju se jako malo nota štampa u poslednje vreme. Sve što mi trenutno možemo da nabavimo, to je jako uzak izbor – dodaje Uglješa Brkljač.

Zato projekat o audioteci, koji Uglješa želi da realizuje, može da bude najbolji način da se taj problem prevaziđe. 

- Potrebno je, u suštini, samo snimiti delo, ali da bude identična partitura, kako je u notnom tekstu naznačeno, sa svim oznakama, artikulacijom, dinamikom, istim redosledom kako su u notnom tekstu napisane te oznake – objašnjava Brkljač . -Snimanje je odlična alternativa, pošto je jako komplikovana nabavka nota na Brajeovom pismu, tako da smo mi zajedničkim razgovorima Katedre za klavir na Akademiji umetnosti u Novom Sadu došli na ideju o ovom projektu koji bi se time bavio. To bi mogao biti centar za razvoj muzičara s oštećenjem vida, a njihova delatnost bi bila da se bave snimanjem nota i da osnuju jednu audio nototeku, da je tako nazovemo, u kojoj bi snimci, koje mi načinimo, bili javno dostupni svim slepim muzičarima kojima je to potrebno. Na taj način bi nekako uspeli da nadomestimo taj nedostatak nota.  

N. Pejčić