Srboljub Dinić: Cilj je biti s Pogorelićem  na istoj talasnoj dužini

U svom susretu sa novosadskom publikom, nakon gotovo pune četiri decenije pauze, maestro Pogorelić će sa simfoničarima izvesti Koncert za klavir i orkestar broj 2, u f-molu, opus 21 Frederika Šopena. Na ovom koncertu, koji je i svojevrstan prolog Novosadskih muzičkih svečanosti, najavljenih za termin od 21. do 28. oktobra, VSO će izvesti i uvertira za operu „Čarobni strelac” Karl-Marije Vebera, te Mendelsonovu Italijansku simfoniju.

Vojojvođanski simfonijski orkestar nastupiće pod upravom maestra Srboljuba Dinića, jednog od najuspešnijih dirigenata sa ovih prostora, koji je, sad već blistavu karijeru izgradio od Nemačke, gde je muzički direktor državnog orkestra i pozorišta u Braunšvajgu, do Meksiko Sitija, gde je godinama bio umetnički direktor i šef-dirigent Orkestra Pozorišta lepih umetnosti, jednog od najvećih u Južnoj Americi. Gostovao je u mnogim operskim kućama širom Evrope i sveta, nastupao sa brojnim renomiranim orkestrima, od drezdenskog Državnog orkestra do Simfonijskog orkestra Šangaja, te sarađivao sa zvezdama svetske operske i koncertne scene kao što su Ana Netrebko, Dijana Damrau, Ramon Vargas, Salvatore Licitra, Karlo Kolombara, Mihael Fole, Željko Lučić, Nemanja Radulović, Leticija Moreno, Radovan Vlatković, Roman Simović, Juri Bašmet, Narek Aknazarijan, Aleksandar Mayar...Ovaj novosadski koncert biće, kako nam je sam maestro Dinić otkrio, prva njegova saradnja sa Ivom Pogorelićem.

– Podrazumeva se da svaki umetnik koji stane pred orkestar mora da dobije adekvatnu podršku – navodi maestro Dinić. – Ipak, s obzirom na to da znamo s kim sviramo, odnosno koji je nivo Ivo Pogorelić, naravno da je neizmerno važno da se Vojvođanski simfonijski orkestar na koncertu u nedelju, pokaže u najboljem mogućem svetlu. Upravo to je moj zadatak, kao umetničkog rukovodioca celog projekta. I mada sam siguran u to da maestro Pogorelić ne očekuje sad Berlinsku filharmoniju, to ne znači da mi ne želimo da pružimo određeni, visoki kvalitet. Naprotiv, jako to želimo. I uveren sam u to da ćemo u tome uspeti.

Da li je postojala naročita priprema za ovaj koncert?

– Preslušao sam pažljivo sve snimke maestra Pogorelića, i kada je bio mlad, i u kasnijoj fazi karijere, pa tako i njegov snimak Šopenovog Koncerta u f-molu. Zapadnoevropski orkestri imaju potpuno drugačiji odnos prema Šopenu naspram onog koji se može čuti u Varšavi ili Moskvi, gde godinama sviraju taj repertoar i dobro se zna kako se sviraju šesnaestine, kako se svira s vibratom, da zvuk mora biti mekan, bez pritiska... I to je ono što moram da prenesem orkestru.

A koliko se mora voditi računa u pripremi partiture i o stilu soliste, da li se radi o Pogoreliću, Marti Argerič, ili Leticiji Moreno, Nemanji Raduloviću?

– Dugo sam u ovom poslu i znam da imate umetnike koji se odmah nađu, a imate opet i vrhunske muzičare koji se nikad ne saglase. Dobro je, recimo, znana ta priča upravo o Pogoreliću i Karajanu. Međutim,  preslušavajući snimke maestra Pogorelića, iako nema spora da ima mnogo slobode u tom sviranju, iznenadilo me je da, s druge strane, kada su u pitanju ritam, uopšte agogika, nema nikakvog preterivanja, naprotiv. Ono što je kod njega potpuno fasacinantno je uloga leve ruke, to je takva preciznost, jasnoća, koju sam kod retko koga čuo. Možda kod Marte Argerič. U svakom slučaju, kako, osim simfonijske muzike, dirigujem i u operi, tamo ste naviknuti na to da morate da pazite i brzo reagujete. Jesmo pripremili tempa onako kako ih on svira, ubrzavanja, usporavanja, ali mislim da će ključ koncerta sa maestrom Pogorelićem biti u tome da načuljimo uši i budemo na njegovoj talasnoj dužini. Ipak, mislim da imam dovoljno iskustva da mogu da ispunim sve maestrove zahteve i siguran sam da s te strane ne bi trebalo da bude problema. Izazov jeste veliki, ulog jeste veliki, ali i dobitak bi mogao da bude itekako veliki.

Već ste sarađivali sa VSO. Koliko ipak dirigentu ta „gostujuća” pozicija predstavlja poteškoću da se dođe do zvuka koji je zamislio?

– Nije uvek lako. Kada ste gost, najpre morate da se upoznate sa standardima ansambla, kakav je način sviranja... A da onda to posle izvesnog vremena zaboravite i insistirate na zvuku koji ste zamislili (smeh). Tako sam i u Novi Sad došao sa jasnom idejom kako to što ćemo svirati treba da zvuči. Naravno, nekada se vaše ideje realizuju brže, nekada je opet za to potrebno više proba. Recimo, dirigovao sam u Zemper operi u Drezdenu „Ivicu i Maricu”, sticajem okolnosti, bez proba. Orkestar počinje da svira i - to je to. S druge strane, puno zavisi i od „pozicije” orkestra na mapi: italijanski neguju laški zvuk, kod nemačkih je on opet taman, kod ruskih je zvuk naglašeno emotivan... I onda je uloga vas kao dirigenta da, shodno osnovnoj ideji, pokušate da taj zvuk oblikujete. Ista je situacija i sa VSO.

Dirigent to postiže diktatorom ili demokratijom?

– (smeh) Uf, kako bih to sad objasnio? Moja filozofija je negde između. Koncertmajstor u Braunšvajgu, gde sam godinama radio, kada je odlazio u penziju, zahvalio mi se rečima da je naročito u našoj saradnji cenio to što smo kao kolege bili uvek „na istoj visini očiju”. Međutim, kada dođe vreme teških odluka, ipak je šef taj koji mora da prelomi. Čuveni Rikardo Muti je jednom divno rekao, parafraziraću: Uloga dirigenta je da dodirne dušu muzičara, da od njih tu energiju uzme i prenese je u publiku, ali tako da se ona vrati orkestru. Upravo je to nekako i najbliže mojoj ideji. Naravno, bilo je diktatora među dirigentima, možda ih je ostalo još par, ali to se promenilo. Mislim da to više nije trend. I nisam siguran da bih voleo da tako radim.

M. Stajić

Koliko je teško u programskom smislu zaokružiti koncert tako da, nakon nastupa Ive Pogorelića, orkestar jednostavno ne potone?

– Mi smo tako i probali da koncipiramo program. Budući da nam je kao orkestru jako važno da se naviknemo na akustiku sale, da se pripremimo za izlazak maestra, na početku programa je veoma zahtevna uvertira iz Veberove opere „Čarobni strelac”. Istovremeno, to delo se i dramaturški uklapa, budući da je napisano 1821, dok je krajem te decenije Šopen napisao Klavirski koncert u f-molu. I za drugi deo koncerta, opet po nekoj dramaturškoj logici, opredelili smo se za Mendelsona i njegovu Italijansku simfoniju, koja je veoma pipava, ali i izuzetno efektna i mislim da će biti interesantna publici. Naravno, svesni smo da će fokus celog koncerta biti na maestru Pogoreliću, ali to ne znači da VSO ne treba da se kroz ceo program predstavi u najboljem mogućem svetlu.