Prokopić 17.decembra peva šansone u Sinagogi

- Kon­cert no­si na­ziv „Ka­da ne­ma­mo ni­šta osim lju­ba­vi” (Qu­and on n'a que l'amo­ur) što je za­pra­vo pe­sma ko­jom je Žak Brel za­po­čeo svo­ju ka­ri­je­ru. Upra­vo nje­mu će bi­ti po­sve­ćen dru­gi deo kon­cert, dok će­mo u pr­vom de­lu ču­ti ne­ko­li­ko pe­sa­ma u čast Šar­la Azna­vu­ra, Žor­ža Mu­sta­ki­ja i Edit Pjaf - na­vo­di Lo­ran Pro­ko­pić, čo­vek auten­tič­ne ener­gi­je i pri­stu­pa ži­vo­tu ko­ji no­si so­bom du­bi­nu po­i­ma­nja stva­ri i emo­ci­ja ali i svo­je­vr­snu umet­nič­ku le­pr­ša­vost, ko­je su svoj­stve­ne upra­vo šan­so­na­ma.

- Kao po­dr­ška na sce­ni za kla­vi­rom bi­će Da­vid Klem, sa­mo­stal­ni struč­ni sa­rad­nik ko­o­re­pe­ti­tor na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u No­vom Sa­du. Ina­če, po­znat je no­vo­sad­skoj pu­bli­ci kao kom­po­zi­tor i pi­ja­ni­sta No­vo­sad­skog po­zo­ri­šta. Na har­mo­ni­ci će bi­ti Dra­ga­na Ku­zma­no­vić, ko­ja se ba­vi pro­mo­ci­jom tog in­stru­men­ta kroz Udru­že­nje eufo­ni­ja - na­ja­vio je Lo­ran svo­je ko­le­ge ko­je će bi­ti po­dr­ška na kon­cer­tu ko­ji je pre sve­ga po­sve­ćen Žak Bre­lu.

- Ti­me za­vr­ša­vam je­dan ci­klus oma­ža ko­ji sam re­a­li­zo­vao u po­sled­nje tri go­di­ne. Go­di­ne 2015. Udru­že­nje šan­so­na, u ko­me sam pot­pred­sed­nik a mo­ja su­pru­ga Ma­ri­ja pred­sed­ni­ca, pri­re­di­lo je kon­cert i niz mu­zič­ko po­et­skih ve­če­ri po­sve­će­nih jed­noj od naj­ve­ćih fran­cu­skih iko­na šan­so­ne Edit Pjaf, po­vo­dom 100 go­di­na od nje­nog ro­đe­nja. Na­red­ne go­di­ne na­pra­vi­li smo omaž Žorž Bra­san­su po­vo­dom 35 go­di­na od nje­go­ve smr­ti. Dok smo 2017. iz­dvo­ji­li va­žna ime­na fran­cu­ske šan­so­ne ko­ja smo pred­sta­vi­li ši­roj pu­bli­ci, te or­ga­ni­zo­va­li dve po­et­sko mu­zič­ke ve­če­ri po­sve­će­ne Pre­ve­ru i Bo­dle­ru - na­po­mi­nje Lo­ran, ko­ji se pri­se­tio pre­mi­je­re Bre­lo­vog re­si­ta­la ko­ja se de­si­la pre par go­di­na u Pa­ri­zu 9. ok­to­bra, na dan nje­go­ve smr­ti.

Taj re­si­tal sam iz­veo u ka­ba­reu gde je Brel pe­vao pre ne­go što je po­stao sla­van - ob­ja­šnja­va Lo­ran sa za­ne­se­no­šću ko­ja je svoj­stve­na lju­di­ma ko­ji ži­ve svo­ju lju­bav.

- Sve to što ra­dim je­ste sa­mo že­lja da se ne­ki mo­ji sno­ve ostva­re i mo­žda da po­stak­nu ne­ko­ga da bez ob­zi­ra na to ko­li­ko mo­že bi­ti te­ško, ne od­u­sta­nu od svo­jih sno­va kao što to ni­je uči­nio ni Brel iz­la­ze­ći iz za­štit­nič­kog okvi­ra bur­žo­a­skog ži­vo­ta u Bri­se­lu u ne­si­gu­ran noć­ni ži­vot ka­ba­rea u Pa­ri­zu - pri­ča Lo­ran, iza či­jeg za­ni­mlji­vog ime­na sto­ji či­nje­ni­ca da je ro­đen u Pa­ri­zu, da je ta­mo ži­veo do sed­me go­di­ne i to u uli­ci Bel­vil, vra­ta do vra­ta zgra­de u ko­joj je ro­đe­na ve­li­ka Edit Pjaf. Taj sim­bo­li­zam je slu­tio da ne za­ži­vi kad se Lo­ra­no­va po­ro­di­ca pre­se­li­la u Ju­go­sla­vi­ju, tač­ni­je Cr­nu Go­ru u jed­no ma­lo se­lo ko­je ni­je ima­lo ni as­falt, ni pro­toč­nu vo­du i sa­mim tim bi­lo ve­li­ka su­prot­nost Pa­ri­zu.

- Mo­rao sam da na­u­čim je­zik, i to je­ka­vi­cu i ći­ri­li­cu... Ce­lo le­to pre po­čet­ka ško­le sam učio je­zik i azbu­ku jer sam ose­tio ko­li­ko je te­žak ose­ćaj ne­mo­guć­nost da se iz­ra­zi­te - pri­se­tio se Lo­ran ko­ji se ka­sni­je do­se­lio u No­vi Sad gde je ka­ko ka­že po­čeo da se mom­či.

- Svi­rao sam raz­ne pe­sme i u jed­nom tre­nut­ku sam na­i­šao na plo­če i ka­se­te mo­jih ro­di­te­lja me­đu ko­ji­ma su bi­li Azna­vur, Džo­ni Ho­li­dej, ali i Brel, Pjaf... Za­hva­lju­ju­ći šan­so­ni osta­jem u do­slu­hu s fran­cu­skim je­zi­kom sam u ve­li­koj me­ri za­bo­ra­vio - pri­ča Lo­ran jed­na­ko za­ni­mlji­vo i upe­ča­tlji­vo kao što pre­no­si emo­ci­ju šan­so­ne. Lo­ran je u tom pe­ri­o­du za­vr­šio glu­mu, ra­dio jed­no vre­me u Vr­šač­kom po­zo­ri­štu, po­tom u jed­noj dr­žav­noj in­sti­tu­ci­ji, ali je na­kon što su on i nje­go­va su­pru­ga osta­li bez po­sla, spa­ko­vao ko­fe­re i vra­tio se Pa­ri­zu.

- Do­šao sam u ve­li­ki Pa­riz gde vi­še ni­ko­ga ni­sam po­zna­vao, prem­da je to grad u ko­me sam se ro­di. Imao sam sa­mo gi­ta­ru i ko­fer pun sno­va, ali je po­če­la da mi se otva­ra pri­ča... U gra­du u ko­jem ni­je la­ko na­ći stan, na­šao sam je­dan u dva­de­se­tom aron­di­sma­nu, gde sam ro­đen i to je bio znak da sam na pra­vom me­stu. Za­hva­lju­ju­ći po­znan­stvi­ma iz tog de­la Pa­ri­za, us­peo sam da pri­re­dim iz­lo­žbu pod na­slo­vom „Mo­ji le­pi su­sre­ti... s umet­ni­ci­ma iz dva­de­se­tog aron­di­sma­na”. Upo­znao sam umet­ni­ke ko­ji su me zva­li u svo­je ate­ljee da pe­vam, ta­ko da sam ih sve po­zvao da za­jed­no iz­la­žu...sli­ka­ri, skulp­to­ri... Ti­me smo po­ka­za­li ko­li­ko je bit­no da se lju­di po­ve­zu­ju i po­ma­žu jed­ni dru­gi­ma sa raz­u­me­va­njem, a sve je to za­pra­vo po­sle­di­ca is­kre­ne emo­ci­je pre­ma se­bi i ži­vo­tu - re­kao je Lo­ran ko­ji sve ra­di osve­šće­no i sa smi­slom, te pre iz­vo­đe­nja ne­ke pe­sme uvek na­pra­vi uvod i ob­ja­sni o če­mu se ra­di pre ne­go što je ot­pe­va i na taj na­čin Fran­cu­zi­ma pri­ka­zu­je duh na­šeg na­ro­da kad pe­va na­še sta­ri­grad­ske pe­sme, ali i obrat­no kad ov­de pe­va šan­so­ne.

- Fran­cu­zi­ma je uvek dra­go da upo­zna­ju čo­ve­ka ko­ji do­la­zi iz Sr­bi­je i ga­ji lju­bav pre­ma šan­so­ni, ta­mo pro­mo­vi­šem na­šu kul­tu­ru, a ov­de fran­cu­sku kul­tu­ru i šan­so­nu. Če­sto ka­žem da je na­ša sta­ro­grad­ska i iz­vor­na pe­sma isto što i šan­so­na. To se ogle­da kroz le­pe har­mo­ni­je, me­lo­di­ju, kva­li­te­tan i smi­slen tekst, sve ono če­ga da­nas ne­ma u pe­sma­ma - ka­že Lo­ran Pro­ko­pić do­da­ju­ći da je va­žno da lju­di zna­ju da ni­su sa­mi i da ni­je uza­lud­no ve­ro­va­ti u ša­no­sne, u lju­bav, te da to ni­je sta­vr na­iv­no­sti i uza­lud­nih ide­a­la.

- Brel ima je­dan stih: „Tre­ba­lo nam je mno­go go­di­na da osta­ri­mo, a ne od­ra­ste­mo”....me­ne je taj de­čak od­veo u Pa­riz, me­ne je taj de­čak okre­nuo šan­so­ni - za­klju­ču­je Lo­ran Pro­ko­pić, či­ju strast, lju­bav i po­sve­će­nost umet­no­sti mo­že­te ose­ti­ti na kon­cer­tu u Si­na­go­gi 17. de­cem­bra.

Sne­ža­na Mi­la­no­vić