Прокопић 17.децембра пева шансоне у Синагоги

- Кон­церт но­си на­зив „Ка­да не­ма­мо ни­шта осим љу­ба­ви” (Qu­and он н'а que л'амо­ур) што је за­пра­во пе­сма ко­јом је Жак Брел за­по­чео сво­ју ка­ри­је­ру. Упра­во ње­му ће би­ти по­све­ћен дру­ги део кон­церт, док ће­мо у пр­вом де­лу чу­ти не­ко­ли­ко пе­са­ма у част Шар­ла Азна­ву­ра, Жор­жа Му­ста­ки­ја и Едит Пјаф - на­во­ди Ло­ран Про­ко­пић, чо­век аутен­тич­не енер­ги­је и при­сту­па жи­во­ту ко­ји но­си со­бом ду­би­ну по­и­ма­ња ства­ри и емо­ци­ја али и сво­је­вр­сну умет­нич­ку ле­пр­ша­вост, ко­је су свој­стве­не упра­во шан­со­на­ма.

- Као по­др­шка на сце­ни за кла­ви­ром би­ће Да­вид Клем, са­мо­стал­ни струч­ни са­рад­ник ко­о­ре­пе­ти­тор на Му­зич­кој ака­де­ми­ји у Но­вом Са­ду. Ина­че, по­знат је но­во­сад­ској пу­бли­ци као ком­по­зи­тор и пи­ја­ни­ста Но­во­сад­ског по­зо­ри­шта. На хар­мо­ни­ци ће би­ти Дра­га­на Ку­зма­но­вић, ко­ја се ба­ви про­мо­ци­јом тог ин­стру­мен­та кроз Удру­же­ње еуфо­ни­ја - на­ја­вио је Ло­ран сво­је ко­ле­ге ко­је ће би­ти по­др­шка на кон­цер­ту ко­ји је пре све­га по­све­ћен Жак Бре­лу.

- Ти­ме за­вр­ша­вам је­дан ци­клус ома­жа ко­ји сам ре­а­ли­зо­вао у по­след­ње три го­ди­не. Го­ди­не 2015. Удру­же­ње шан­со­на, у ко­ме сам пот­пред­сед­ник а мо­ја су­пру­га Ма­ри­ја пред­сед­ни­ца, при­ре­ди­ло је кон­церт и низ му­зич­ко по­ет­ских ве­че­ри по­све­ће­них јед­ној од нај­ве­ћих фран­цу­ских ико­на шан­со­не Едит Пјаф, по­во­дом 100 го­ди­на од ње­ног ро­ђе­ња. На­ред­не го­ди­не на­пра­ви­ли смо омаж Жорж Бра­сан­су по­во­дом 35 го­ди­на од ње­го­ве смр­ти. Док смо 2017. из­дво­ји­ли ва­жна име­на фран­цу­ске шан­со­не ко­ја смо пред­ста­ви­ли ши­рој пу­бли­ци, те ор­га­ни­зо­ва­ли две по­ет­ско му­зич­ке ве­че­ри по­све­ће­не Пре­ве­ру и Бо­дле­ру - на­по­ми­ње Ло­ран, ко­ји се при­се­тио пре­ми­је­ре Бре­ло­вог ре­си­та­ла ко­ја се де­си­ла пре пар го­ди­на у Па­ри­зу 9. ок­то­бра, на дан ње­го­ве смр­ти.

Тај ре­си­тал сам из­вео у ка­ба­реу где је Брел пе­вао пре не­го што је по­стао сла­ван - об­ја­шња­ва Ло­ран са за­не­се­но­шћу ко­ја је свој­стве­на љу­ди­ма ко­ји жи­ве сво­ју љу­бав.

- Све то што ра­дим је­сте са­мо же­ља да се не­ки мо­ји сно­ве оства­ре и мо­жда да по­стак­ну не­ко­га да без об­зи­ра на то ко­ли­ко мо­же би­ти те­шко, не од­у­ста­ну од сво­јих сно­ва као што то ни­је учи­нио ни Брел из­ла­зе­ћи из за­штит­нич­ког окви­ра бур­жо­а­ског жи­во­та у Бри­се­лу у не­си­гу­ран ноћ­ни жи­вот ка­ба­реа у Па­ри­зу - при­ча Ло­ран, иза чи­јег за­ни­мљи­вог име­на сто­ји чи­ње­ни­ца да је ро­ђен у Па­ри­зу, да је та­мо жи­вео до сед­ме го­ди­не и то у ули­ци Бел­вил, вра­та до вра­та згра­де у ко­јој је ро­ђе­на ве­ли­ка Едит Пјаф. Тај сим­бо­ли­зам је слу­тио да не за­жи­ви кад се Ло­ра­но­ва по­ро­ди­ца пре­се­ли­ла у Ју­го­сла­ви­ју, тач­ни­је Цр­ну Го­ру у јед­но ма­ло се­ло ко­је ни­је има­ло ни ас­фалт, ни про­точ­ну во­ду и са­мим тим би­ло ве­ли­ка су­прот­ност Па­ри­зу.

- Мо­рао сам да на­у­чим је­зик, и то је­ка­ви­цу и ћи­ри­ли­цу... Це­ло ле­то пре по­чет­ка шко­ле сам учио је­зик и азбу­ку јер сам осе­тио ко­ли­ко је те­жак осе­ћај не­мо­гућ­ност да се из­ра­зи­те - при­се­тио се Ло­ран ко­ји се ка­сни­је до­се­лио у Но­ви Сад где је ка­ко ка­же по­чео да се мом­чи.

- Сви­рао сам раз­не пе­сме и у јед­ном тре­нут­ку сам на­и­шао на пло­че и ка­се­те мо­јих ро­ди­те­ља ме­ђу ко­ји­ма су би­ли Азна­вур, Џо­ни Хо­ли­деј, али и Брел, Пјаф... За­хва­љу­ју­ћи шан­со­ни оста­јем у до­слу­ху с фран­цу­ским је­зи­ком сам у ве­ли­кој ме­ри за­бо­ра­вио - при­ча Ло­ран јед­на­ко за­ни­мљи­во и упе­ча­тљи­во као што пре­но­си емо­ци­ју шан­со­не. Ло­ран је у том пе­ри­о­ду за­вр­шио глу­му, ра­дио јед­но вре­ме у Вр­шач­ком по­зо­ри­шту, по­том у јед­ној др­жав­ној ин­сти­ту­ци­ји, али је на­кон што су он и ње­го­ва су­пру­га оста­ли без по­сла, спа­ко­вао ко­фе­ре и вра­тио се Па­ри­зу.

- До­шао сам у ве­ли­ки Па­риз где ви­ше ни­ко­га ни­сам по­зна­вао, прем­да је то град у ко­ме сам се ро­ди. Имао сам са­мо ги­та­ру и ко­фер пун сно­ва, али је по­че­ла да ми се отва­ра при­ча... У гра­ду у ко­јем ни­је ла­ко на­ћи стан, на­шао сам је­дан у два­де­се­том арон­ди­сма­ну, где сам ро­ђен и то је био знак да сам на пра­вом ме­сту. За­хва­љу­ју­ћи по­знан­стви­ма из тог де­ла Па­ри­за, ус­пео сам да при­ре­дим из­ло­жбу под на­сло­вом „Мо­ји ле­пи су­сре­ти... с умет­ни­ци­ма из два­де­се­тог арон­ди­сма­на”. Упо­знао сам умет­ни­ке ко­ји су ме зва­ли у сво­је ате­љее да пе­вам, та­ко да сам их све по­звао да за­јед­но из­ла­жу...сли­ка­ри, скулп­то­ри... Ти­ме смо по­ка­за­ли ко­ли­ко је бит­но да се љу­ди по­ве­зу­ју и по­ма­жу јед­ни дру­ги­ма са раз­у­ме­ва­њем, а све је то за­пра­во по­сле­ди­ца ис­кре­не емо­ци­је пре­ма се­би и жи­во­ту - ре­као је Ло­ран ко­ји све ра­ди осве­шће­но и са сми­слом, те пре из­во­ђе­ња не­ке пе­сме увек на­пра­ви увод и об­ја­сни о че­му се ра­ди пре не­го што је от­пе­ва и на тај на­чин Фран­цу­зи­ма при­ка­зу­је дух на­шег на­ро­да кад пе­ва на­ше ста­ри­град­ске пе­сме, али и обрат­но кад ов­де пе­ва шан­со­не.

- Фран­цу­зи­ма је увек дра­го да упо­зна­ју чо­ве­ка ко­ји до­ла­зи из Ср­би­је и га­ји љу­бав пре­ма шан­со­ни, та­мо про­мо­ви­шем на­шу кул­ту­ру, а ов­де фран­цу­ску кул­ту­ру и шан­со­ну. Че­сто ка­жем да је на­ша ста­ро­град­ска и из­вор­на пе­сма исто што и шан­со­на. То се огле­да кроз ле­пе хар­мо­ни­је, ме­ло­ди­ју, ква­ли­те­тан и сми­слен текст, све оно че­га да­нас не­ма у пе­сма­ма - ка­же Ло­ран Про­ко­пић до­да­ју­ћи да је ва­жно да љу­ди зна­ју да ни­су са­ми и да ни­је уза­луд­но ве­ро­ва­ти у ша­но­сне, у љу­бав, те да то ни­је ста­вр на­ив­но­сти и уза­луд­них иде­а­ла.

- Брел има је­дан стих: „Тре­ба­ло нам је мно­го го­ди­на да оста­ри­мо, а не од­ра­сте­мо”....ме­не је тај де­чак од­вео у Па­риз, ме­не је тај де­чак окре­нуо шан­со­ни - за­кљу­чу­је Ло­ран Про­ко­пић, чи­ју страст, љу­бав и по­све­ће­ност умет­но­сти мо­же­те осе­ти­ти на кон­цер­ту у Си­на­го­ги 17. де­цем­бра.

Сне­жа­на Ми­ла­но­вић