Прокопић 17.децембра пева шансоне у Синагоги
Љубитеље шансоне, француског језика и генерално музике с емоцијом, очекује права музичка посластица - концерт Новосађанина Лорана Прокопића у Синагоги 17. децембра, у 20 часова.
- Концерт носи назив „Када немамо ништа осим љубави” (Quand он н'а que л'амоур) што је заправо песма којом је Жак Брел започео своју каријеру. Управо њему ће бити посвећен други део концерт, док ћемо у првом делу чути неколико песама у част Шарла Азнавура, Жоржа Мустакија и Едит Пјаф - наводи Лоран Прокопић, човек аутентичне енергије и приступа животу који носи собом дубину поимања ствари и емоција али и својеврсну уметничку лепршавост, које су својствене управо шансонама.
- Као подршка на сцени за клавиром биће Давид Клем, самостални стручни сарадник коорепетитор на Музичкој академији у Новом Саду. Иначе, познат је новосадској публици као композитор и пијаниста Новосадског позоришта. На хармоници ће бити Драгана Кузмановић, која се бави промоцијом тог инструмента кроз Удружење еуфонија - најавио је Лоран своје колеге које ће бити подршка на концерту који је пре свега посвећен Жак Брелу.
- Тиме завршавам један циклус омажа који сам реализовао у последње три године. Године 2015. Удружење шансона, у коме сам потпредседник а моја супруга Марија председница, приредило је концерт и низ музичко поетских вечери посвећених једној од највећих француских икона шансоне Едит Пјаф, поводом 100 година од њеног рођења. Наредне године направили смо омаж Жорж Брасансу поводом 35 година од његове смрти. Док смо 2017. издвојили важна имена француске шансоне која смо представили широј публици, те организовали две поетско музичке вечери посвећене Преверу и Бодлеру - напомиње Лоран, који се присетио премијере Бреловог реситала која се десила пре пар година у Паризу 9. октобра, на дан његове смрти.
Тај реситал сам извео у кабареу где је Брел певао пре него што је постао славан - објашњава Лоран са занесеношћу која је својствена људима који живе своју љубав.
- Све то што радим јесте само жеља да се неки моји снове остваре и можда да постакну некога да без обзира на то колико може бити тешко, не одустану од својих снова као што то није учинио ни Брел излазећи из заштитничког оквира буржоаског живота у Бриселу у несигуран ноћни живот кабареа у Паризу - прича Лоран, иза чијег занимљивог имена стоји чињеница да је рођен у Паризу, да је тамо живео до седме године и то у улици Белвил, врата до врата зграде у којој је рођена велика Едит Пјаф. Тај симболизам је слутио да не заживи кад се Лоранова породица преселила у Југославију, тачније Црну Гору у једно мало село које није имало ни асфалт, ни проточну воду и самим тим било велика супротност Паризу.
- Морао сам да научим језик, и то јекавицу и ћирилицу... Цело лето пре почетка школе сам учио језик и азбуку јер сам осетио колико је тежак осећај немогућност да се изразите - присетио се Лоран који се касније доселио у Нови Сад где је како каже почео да се момчи.
- Свирао сам разне песме и у једном тренутку сам наишао на плоче и касете мојих родитеља међу којима су били Азнавур, Џони Холидеј, али и Брел, Пјаф... Захваљујући шансони остајем у дослуху с француским језиком сам у великој мери заборавио - прича Лоран једнако занимљиво и упечатљиво као што преноси емоцију шансоне. Лоран је у том периоду завршио глуму, радио једно време у Вршачком позоришту, потом у једној државној институцији, али је након што су он и његова супруга остали без посла, спаковао кофере и вратио се Паризу.
- Дошао сам у велики Париз где више никога нисам познавао, премда је то град у коме сам се роди. Имао сам само гитару и кофер пун снова, али је почела да ми се отвара прича... У граду у којем није лако наћи стан, нашао сам један у двадесетом арондисману, где сам рођен и то је био знак да сам на правом месту. Захваљујући познанствима из тог дела Париза, успео сам да приредим изложбу под насловом „Моји лепи сусрети... с уметницима из двадесетог арондисмана”. Упознао сам уметнике који су ме звали у своје атељее да певам, тако да сам их све позвао да заједно излажу...сликари, скулптори... Тиме смо показали колико је битно да се људи повезују и помажу једни другима са разумевањем, а све је то заправо последица искрене емоције према себи и животу - рекао је Лоран који све ради освешћено и са смислом, те пре извођења неке песме увек направи увод и објасни о чему се ради пре него што је отпева и на тај начин Французима приказује дух нашег народа кад пева наше стариградске песме, али и обратно кад овде пева шансоне.
- Французима је увек драго да упознају човека који долази из Србије и гаји љубав према шансони, тамо промовишем нашу културу, а овде француску културу и шансону. Често кажем да је наша староградска и изворна песма исто што и шансона. То се огледа кроз лепе хармоније, мелодију, квалитетан и смислен текст, све оно чега данас нема у песмама - каже Лоран Прокопић додајући да је важно да људи знају да нису сами и да није узалудно веровати у шаносне, у љубав, те да то није ставр наивности и узалудних идеала.
- Брел има један стих: „Требало нам је много година да остаримо, а не одрастемо”....мене је тај дечак одвео у Париз, мене је тај дечак окренуо шансони - закључује Лоран Прокопић, чију страст, љубав и посвећеност уметности можете осетити на концерту у Синагоги 17. децембра.
Снежана Милановић