Pogorelić i Novi Sad

Tako će, bez dlake na jeziku, Ivo Pogorelić, najveće pijanističko ime koje su iznedrili ovi naši prostori, govoriti u intervjuu, datom koleginici Nevenki Opačić, nakon dva novosadska koncerta u Studiju M, 17. i 20. decembra 1980, te dva beogradska, održana 19. i 21. decembra u Sava centru pred više od 9.000 poklonika umetničke muzike.

Zapravo, ovi koncerti su i usledili ubrzo nakon te famozne Varšave, odnosno skandala na Šopenovom konkursu, kada je u znak protesta zbog Pogorelićeve eliminacije iz završnice takmičenje, uprkos virtuoznom nastupu, žiri demonstrativno napustila čuvena Marta Argerič, inače laureat iz 1965, pri tome proglašavajući mladog kolegu – genijalnim. Ovaj događaj, kao nijedan do sada u istoriji muzičkih takmičenja, ođeknuo je širom svetske muzičke javnosti. I otvorio je mladom virtuozu mnoga vrata.

Ivo Pogorelić je rođen u Beogradu 1958. U srpskoj prestonici je stekao i prvo muzičko obrazovanje, da bi se sa 11 godina u Moskvi upisao u Centralnu srednju specijalnu muzičku školu, u kojoj je za jedno mesto konkurisalo više od 40 talentovanih devojčica i dečaka! Nakon što je sa velikim uspehom prošao tamošnji  dril, upisaće  konzervatorijumu „Petar Ilič Čajkovski”, gde će početi saradnju sa velikom gruzijskom pijanistkinjom i pedagogom Alisom Kažeradze.

- Moj status tokom školovanja u Moskvi bio je prilično čudan. Jer, meni su uvek postavljali veće zahteve, a kad sam počeo da se izdvajam, bio sam izložen većoj kritici nego drugi.

Još tokom školovanja, 1978, trijumfovaće Pogorelić na konkursu „Alesandro Kazagrande“ u italijanskom Terniju, a dve godine kasnije pobediće i na Međunarodnom takmičenju u Montrealu. Te 1980. je i diplomirao, a onda je usledio sad već legendarni Šopenov konkurs u Varšavi, gde će biti eliminisan u trećem krugu. Pobedio je vijetnamski pijanista Đan Thai Son i tako postao prvi azijski umetnik sa titulom laureata jednog od najstarijih pijanističkih takmičenja u svetu. Ali istinski pobednik biće Pogorelić.

Jer, uslediće pozivi iz najprestižnijih svetskih koncertnih dvorana, među ostalim i njujorškog Karnegi hola, gde će nastupiti već sledeće godine, a postaće i ekskluzivac najznačajnije etikete u svetu klasike, „Dojče gramofona“, za koji će iste te 1981. snimiti prvi resital, a 1983, sa Čikaškim simfonijskim orkestrom pod upravom Klaudija Abada, i Šopenov Klavirski koncert broj 2. u f-molu. Isti koji će večeras svirati i u Srpskom narodnom pozorištu, sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom pod upravom Srboljuba Dinića.

No, neposredno nakon Varšave svoju ulogu u toj eksploziji Pogorelićeve karijere imaće - Novi Sad. Mladi virtuoz, naime, jeste tokom poslednjih godina svog školovanja bio stipendista zagrebačke Koncertne direkcije, ali grad pod Sljemenom je te 1980. nešto kuburio sa koncertnim „Stenvejevim“ klavirima. A Pogoreliću je baš takav trebao za pripremu gorepomenutog resitala, koji je valjalo snimiti za „Dojče gramofon“. To je dočuo kompozitor Rudolf Bruči, prvi dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu i osnivač Muzičkog centra Vojvodine, te će u jesen 1980. pozvati Pogorelića u goste, budući da je u varoši novosadskoj bilo na raspolaganju nekoliko „Stenveja“ – na Akademiji, u SNP-u, a dva je imao i Studio M.

Pogorelić je poziv prihvatio i, kako se priseća Hayi Zoran Lazin, u to vreme producent u Muzičkom centru Vojvodine, biće sa Alisom Kežeradze tri nedelje u Novom Sadu, tokom kojih će intenzivno vežbati, najviše na Akademiji. Finale tog „gostovanja“ planirano je za 17. decembar, ali kapacitet u to vreme jedine odgovarajuće koncertne sale u gradu, Studija M – budući da nova zgrada SNP-a još nije bila dovršena – ni izbliza neće biti dovoljan da zadovolji ogromno interesovanje koje je vladalo za nastup „moralnog pobednika iz Varšave“. Stoga će se Ivo Pogorelić vratiti pod krov Radio Novog Sada i 20. decembra. Prvi od ova dva koncerta snimila je, inače, i Televizija Novi Sad i taj se materijal, sada digitalizovan, čuva s dužnom pažnjom.

U međuvremenu, zainteresovanost za nastup „genijalnog pijaniste“, kako ga je nazvala Marta Argerič, iskazao je i Sava centar. Njihova ideja je bila da se za tu priliku pozajme koncertni „Stenvej“ sa Kolarca, ali je došlo do nekih šumova na vezama, pa će, priseća se Lazin, ponovo na scenu stupiti Rudolf Bruči. On će izaći u susret beogradskim kolegama i jedan novosadski „Stenvej“ će, i to bez naknade, otići put Sava centra. A Pogorelić će na tamošnja dva koncerta, kako je zapisala Nevenki Opačić, „uzbuditi rodni grad, doživeti ovacije i onoliko se slikati na malim ekranima“. Sredinom osamdesetih, tačnije 1984, ponovo će se Pogorelić vratiti u Novi Sad, s tim da će mu tog puta domaćin biti velika scena Srpskog narodnog pozorišta. Nažalost, od tada pa sve do večeras putevi velikog pijaniste i Srpske Atine neće se ukrstiti.              

Kako god, u sjajnom tekstu, napisanom upravo za „Dnevnik“ nakon serije Pogorelićevih koncerata iz 1980, muzikolog Dušan Mihalek ukazaće na izuzetno važan detalj, koji će nekako otići u drugi plan kako je rasla maestrova karijera, a zapravo je izuzetno važan. Mihalek je, naime, podsetio na činjenicu da je Šopen, iako jedan od najvećih pijanista svog vremena, imao strahovitu tremu od nastupa pred publikom, pa je često svirao iza spuštene zavese. Bilo je, međutim, situacija kada ni ta zavesa nije bila dovoljna, te bi umesto Šopena svirao - Franc List.

Tek, kažu stari zapisi, List je svirao Šopena bolje od samog Šopena. I tu sad dolazi poenta ovog istorijskog podsećanja: Ivo Pogorelić je najviše naučio od Alise Kežeradze, svoje profesorke klavira koja će mu kasnije postati i supruga. Alisa Kežeradze je, pak, bila najbolja učenica Aleksandra Zilotija, a Ziloti je opet bio jedan od najboljih učenika upravo Lista. „I ta direktna Listovska linija“, ističe Mihalek, „oseća se u Pogorelićevom pristupu Šopenu“.

„Šopen je očišćen od svih sentimentalnosti i banalnosti, tako da ostaje ogoljena suština njegove muzike: genijalna konstrukcija, preciznost i dorađenost, romantičarski zanos i – revolucionarnost. Onima koji očekuju sentimentalnog i bledunjavog tuberana iz pariskih salona, to se neće mnogo svideti. No, Šopen je pre onakav kakvim ga Ivo prikazuje – i za takvog Šopena se vredi boriti“, zaključuje Mihalek u tekstu objavljenom u našem listu 25. decembra 1980. Tako ovdašnjoj publici sad samo ostaje da večeras uživa u još jednom susretu Ive Pogorelića i Frederika Šopena. I da se nada da do sledećeg dolaska maestra u Novi Sad neće ponovo proći – decenije.

Miroslav Stajić