Odjeci koncerta violiniste Nemanje Radulovića na Bemusu

Koncert otvaranja pripao je posle dosta godina Beogradskoj filharmoniji i vodećem kanadskom dirigentu međunarodne karijere Marku Parizotu, koji je prvi put u Srbiji nastupio 2008. godine i to u Novom Sadu, kada je priredio koncert s Vojvođanskim simfoničarima. Istovremeno je sarađivao i s ansamblom Opere Srpskog narodnog pozorišta, i tada već osvajajući izuzetnom energijom i „čvrstim“ kontaktom s muzičarima.

S odlično pripremljenim beogradskim filharmoničarima, raspoloženi i harizmatični maestro italijanskog porekla i mediteranskog temperamenta ostvario je ponovo uverljive (za nas koji smo ga pre 13 godina pratili), sada još zrelije i respektabilnije, u svim segmentima bogato osmišljene interpretacije, zahvaljujući, razume se, i veoma sposobnom, maksimalno motivisanom i pokretljivom orkestru. Sklad instrumentalnih grupa, veliki izražajni i dinamički raspon, i u celini nadahnuto i veoma muzikalno izvođenje, krasilo je već Uvertiru za operu „Ruslan i Ljudmila“ Mihaila Glinke, ostvarenu autoritativno i s puno prštavog brija i poleta, da bi se u raskošnom i „detaljnom“ tumačenju monumentalne Prve simfonijeu de-molu, opus 13 Sergeja Rahmanjinova, predstavljene u drugom delu večeri, u punoj meri iskazao visoki rezultat velikog uloženog truda celog ansambla.

Otkrivajući specifičan kompozitorov simfonijski jezik kroz naglašene kontraste lirsko-dramatičnog stila nalik Čajkovskom, ili epske crte simfonizma „velike Petorke“, Paziroto je s inspirisanim muzičarima oživljavao  vitalnost klasične tradicije ruske muzike, obeležene i ponesene velikim tehničkim virtuozitetom i polifonom punoćom sloga.

Široki potezi i guste gudačke boje, ekspresivnost i fanfarna pokretljivost limenog duvačkog korpusa, interpretativna uznesenost svih grupa, fina sola drvenih duvača, prelepa sonornost dijaloga i širokih melodijskih zahvata violina i violončela, snažna izražajnost viola, efektnost dejstva udaraljki u oslikavanju ključalog gejzira najraznolikijih raspoloženja, od „zastrašujuće“ napetosti i marševskih o?eka bitaka, do naglog smirenja, visoki klimaksi i trijumf do emfaze, obeležili su ovo, koliko ekstatično, toliko i reinkarnirajuće predavanje. Centralno mesto otvaranja 53. Bemusa zauzeo je Koncert za violinu i orkestar broj 2 u ge-molu, opus 63 Sergeja Prokofjeva, u poslednjem trenutku (zbog izostanka burno najavljivane nove svetske pijanističke zvezde Hatje Bunijatišvili) „ubačen“ umesto široko popularnog Prvog klavirskog koncerta u be-molu Čajkovskog. Stoga je tron glavnog junaka večeri pripao Nemanji Raduloviću, našem, do obožavanja voljenom i cenjenom, svestranom u različitim žanrovima, violinisti ogromne međunarodne karijere, koji je po ko zna koji put, već od prvih taktova svog solo uvoda ponovo osvojio staru, sada i novu publiku.

Svirajući svojim unikatnim vibrantnim tonom i jedinstvenom emotivnošću, veliki umetnik je i ovog puta besprekorno i maksimalno posvećeno sarađivao sa svakim sagovornikom u orkestru, pođednako blistav i u kantilenama, rečitativnim delovima i specifičnoj kompozitorovoj motorici i prštavosti, dobijajući od svakog odgovor pun života, odgovarajućeg akcenta i senzibiliteta. Upravo besprimerna Radulovićeva emocionalnost i vulkanska, ali i nežna muzikalnost, kao i želja za komunikacijom sa svakim ko ga sluša, obasjavala je zaneseni auditorijum, čarobno im otkrivajući bogatstvo imaginacije Prokofjevljeve muzike: od jednostavne početne violinske melodije, preko gracioznosti kantilene drugog stava, do završnog ronda s o?ecima španskog ambijenta (odnosno autorovog „nomadskog koncertno – turnejskog života koji je tada vodio“), u efektnim udaračkim ritmovima, živosti i pregnantnosti agilno akceleriranog orkestarskog aparata. Pozdravljen svakim damarom zasluženog, upravo deliričnog odobravanja, maestralni mag svog instrumenta, Nemanja Radulović je posle višeminutnih ovacija i dva solistička dodatka učinio nezaboravnim i ovaj susret s beogradskom publikom i svojim uvaženim kolegama muzičarima i drugovima.

Marija Adamov