IN MEMORIAM: Saša Kovačević (1950–2022)

Na mukotrpnom putu do zvanja profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu svirao je, po?ednako uspešno, i na svadbama i u kafanama, bio korepetitor pevačima i baletanima u Srpskom narodnom pozorištu, kao i mladim budućim glumcima. Bio je prvi od novosadskih momaka koji je još 60-tih godina prošlog veka krišom odlazio u crkve, učeći da svira orgulje. Bio je i na kursevima za rekonstrukciju orgulja i nastojao da se mnogi ovi instrumenti obnove po katoličkim i protestantskim crkvama Vojvodine. Imao je zbog toga i problema sa, tadašnjim, vlastima.

Nije me stoga iznenadilo što je nakon školovanja kod velikih majstora krenuo putem koji je uobičajen za orguljaše: ka Bahu i od Baha. Stotine kantora, orguljaša i regensa po crkvama širom sveta i danas nastavljaju ovu tradiciju “nedeljnih kantata”, pišući kanonsku muziku i muziku na kanonske tekstove. S druge strane, kao akademski obrazovan muzičar, Kovačević nije mogao proći mimo uticaja vrlo interesantnog smera “muzike-kopije”, koji se u doba dominacije avangardne nove muzike ispoljio u delima prethodnika postmoderne.

Kompozitor Svetozar Saša Kovačević preminuo je pre dva dana u Novom Sadu. Rođen je 3. januara 1950. u Žabalju. Kompoziciju je učio kod Viktora Šafraneka, Nikole Petina, Rudolfa Bručija, Vasilija Mokranjca, a diplomirao je u klasi akademika Dušana Radića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Još tokom studija nastupa i kao pijanista, ali i kao orguljaš. Bio je korepetitor u Operi i Baletu SNP-a, kao i na Departmanu dramske umetnosti AUNS.  Predavao je harmoniku u nižoj muzičkoj školi “Davorin Jenko” u Beogradu, a korepeticiju u srednjoj muzičkoj školi “Isidor Bajić” u Novom Sadu.  Prošavši kroz sva zvanja, u penziju je otišao kao redovni profesor na Departmanu muzičke umetnosti, katedre za kompoziciju i muzikologiju AUNS. Kompozitorski opus Svetozara Saše Kovačevića obuhvata preko 300 kompozicija duhovne muzike, solo pesme, instrumentalne i scenske muzike, kamerne i simfonijske muzike. Internacionalni biografski centar  u Kembridžu mu je dodelio Diplomu i srebrnu medalju za dostignuća na polju ekumenske muzike. Svetozar Saša Kovačević biće sahranjen sutra u 13 časova na Almaškom groblju u Novom Sadu.   

   M. S.

Danas, kad se već sve može strpati u koš postmoderne, ipak ne bih tvrdio da je Saša Kovačević postmoderni kompozitor, niti sledbenik “muzike-kopije”. On je bio isti onaj zaljubljenik u velike uzore poput Baha, pošteni talentovan muzičar, hrabar da nasuprot svim strujanjima ostane dosledan samome sebi. Njegova muzika je apoteoza Velikoj Muzici iz pera njenog dostojnog sledbenika. Izbegnute su sve zamke stilizacije, kopije, manirizma, šablona, ostala je samo muzika neto, čista, iskrena, nadahnuta, emotivna. Nije to postmodernističko stavljanje maske i skrivanje ličnosti, nego – naprotiv – ispoljavanje ličnosti onakve kakva ona jeste: duboko pronikle u zvučne svetove starih majstora, koje dobro poznaje i iz kojih crpi nepresušnu inspiraciju. Naravno, tu je pre svega Bah. Ima tu i otklona ka drugim velikanima (Mocartu, Kerubiniju, Betovenu), a uz sve to i prekrasna slovenska melodika, kakvu nismo sretali u sličnim kompozicijama. Proučavajući decenijama muziku Baha i njegovih sledbenika u zvucima za bogosluženje, Saša Kovačević je postao majstor koji je do tančina poznavao ovu vrstu kompozicija. Ponekad se činilo kao da slušamo neku novootkrivenu Bahovu partituru. Kovačević je odbacivao originalnost ličnosti i uživao u njenom poistovećenju sa velikim uzorima. Pri tome nas je uvodio u muzički svet nabijen emocijama, na koje smo pomalo već zaboravili. Stvorio je time kompozicije dostojne svetskih muzičkih pozornica.      

  Dušan Mihalek