Marko Džomba, saksofonista: Sudar muzičkih uticaja

U razgovoru sa mladim umetnikom, iza kojeg je mnoštvo nastupa diljem sveta, solističkih i sa orkestrima koje su vodila imena poput Štokhamera, Fedosijeva ili Džada, saznali smo da saksofon zapravo i nije bio njegov prvi izbor...    

– Bio sam zagrižen da sviram gitaru. Ništa drugo! Na prijemnom za osnovnu muzičku školu su mi, nažalost, rekli da sam prerastao uzrast u kojem se počinje gitara, ali da bi bilo idealno da krenem sa učenjem nekog duvačkog instrumenta. To me je užasno razljutilo… Gitara… Rasplakao sam se… Kad sam se sabrao, rekao sam da bih ipak hteo da sviram jedan duvački instrument, i to saksofon. Simpsonovi su bili popularni u to vreme, verovatno je odatle i došla ideja. Zbog Lise. Međutim, Osnovna muzička škola „Josip Slavenski” nema nastavnika za saksofon. Nema veze, ima za klarinet. U toku četiri godine u „Slavenskom”, svako polugodište, saksofon mi je predavao drugi nastavnik klarineta. Edukativni „spas“ sam našao u srednjoj školi, u „Bajiću”, kod nastavnika Bojana Vukelića, džez saksofoniste, ali sa prefinjenim ukusom i bogatim razumevanjem klasične muzike.

Nakon Muzičke škole „Isidor Bajić“ školovanje se nastavili na Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Beču. Kako je na vas uticala promena sredine, kulture i studiranja na stranom jeziku?

– Sećam se prvog dana, 18 godina, sam, nikoga ne znam, uplašen… Gde ću vežbati? Kako ću se snaći ovde? To leto sam vežbao na gradilištu pored zgrade u kojoj sam živeo, a snalaženje je proces koji traje. Odlazak na studije u novi grad, novu državu,  bila mi je jedna od najboljih odluka. Jeste bilo teško, ali takvav je verovatno svaki proces osamostaljivanja

Izvodili ste koncerte širom Evrope, a zatim i Kine i Rusije. Na koji način su česta putovanja i nastupi u renomiranim koncertnim dvoranama uticali na Vaš profesionalni razvoj?

– Nastup na koncertu je čisto stanje transa. Kod mene su uvek put ili odlazak, sa koncerta ili probe, situacije koje su me najviše oblikovale. Čovek nauči da se adaptira trenutku. Posle četrnaestočasovnog leta, sa vremenskom razlikom od 7 sati, ići na probu sa orkestrom ili svađati se sa taksistom u Bratislavi 20 minuta pred početak koncerta, jer hoće da naplati petostruko višu cenu od normalne tarife... U svim tim trenucima ostati pribran i kul, e to je neverovatna veština koju, nažalost, još nisam savladao.

Dobitnik ste velikog broja nagrada na takmičenjima širom Evrope, ali i u Japanu. Šta za Vas predstavlja učešće na muzičkim takmičenjima?

– Nadu! Svaka pobeda na takmičenjima mi je značila da sam korak bliže cilju. Prelomni trenutak je ipak bio kad sam proglašen austrijskom zvezdom u usponu, u domenu klasične muzike. Posle tog takmičenja počela je saradnja i sa sadašnjim menadžmentom, koji zastupa i imena kao sto su Vadim Rjepin, Ivo Pogorelić… Naravno, takmičenja su i velika investicija, gde ulažeš sebe, vreme, pa i finansije.

Jedan ste od Yamaha umetnika i svirate alt saksofon iz njihove serije Custom EX. Kako je počela saradnja s njima i zbog čega ste se odlučili upravo za instrument na kojem trenutno svirate?

– Kontaktirali su me posle koncerta u velikoj sali Musikvereina. Tada sam svirao na svojoj staroj Jamahi, koja nije bila profesionalni model. Rečeno mi je da su oduševljeni time šta sve mogu da izvučem iz instrumenta - i ponudili mi saradnju. Naravno da sam odmah izabrao najbolji instrument koji imaju u ponudi. Ta naša veza traje sad već nekoliko godina i ponosan sam što sam deo te porodice i što imam mogućnosti da, između ostalog, učestvujem i u razvoju novih modela saksofona.

Na Novosadskim muzičkim svečanostima nastupićete sa Bečkom kamernom simfonijom (Wienner Kammerszymphonie), zbog čega možemo da kažemo da dovodite bečki duh u Novi Sad....

– Veoma se radujem što ću ponovo svirati „kod kuće“, u Novom Sadu. Nažalost, nisam često imao priliku poslednjih desetak godina, od završetka srednje skole, pa mi ovaj koncert mnogo znači. Sa bečkim ansamblom, u Novom Sadu, za vreme pandemije! Biće fenomenalno!!

Kada pogledamo kroz istoriju, migracije su bile sastavni deo života velikog broja ruskih kompozitora u prvoj polovini 20. veka. Tako je i Aleksandar Glazunov, ruski kompozitor i dirigent, 1928. godine napustio SSSR i nastanio se u Parizu, da bi 1934, dve godine pre svoje smrti, komponovao Koncert za saksofon, jedno on najznačajnijih dela standardnog repertoara za ovaj instument. Na koji način je, prema vašem mišljenju, kompozitor spojio elemente ruskog muzičkog romantizma sa francuskim modernizmom u Koncertu za saksofon?

– Čini mi se da sam ovo pitanje pročitao jednom u kontrolnom iz istorije muzike (smeh). Na Glazunova i njegov muzički jezik je umnogome uticala njegova okolina kao i duboka povezanost sa Sovjetskim Savezom, pa i Francuskom. Nezaobilazno je bilo da su se muzički uticaji ova dva prostora sudaru u njegovoj kreativnosti iz čega je izašlo jedno od njegovih najplodnijih dela.

Struktura samog dela nije tipična za formu koncerta. Kako biste vi objasnili ovo delo publici? Na šta je potrebno obratiti pažnju prilikom njegovog slušanja.

–  Preporučio bih slušaocima da zatvore oči i da se prepuste iznenađenju šta svaki ton donosi. Bez previše teoretisanja o delu, bitan je samo trenutak sa muzikom i emocije koje ona prouzrukuje u slušaocu.

Koji su vaši dalji profesionalni ciljevi?

– Težim ka tome da napredujem, što je više moguće, u kontroli nad instrumentom i razumevanjem onoga što na njemu izvodim… Kao i da to sve emitujem organski, s lakoćom.

Da li imate neku poruku za mlade saksofoniste ili slušaoce zainteresovane za klasičan repertoar za saksofon?

– Proces muzičkog sazrevanja je dug i težak. Biće mnogo trenutaka gde će se činiti da je lakši put odustati. Fokus je na glavnom putu, ne na stranputicama.

        Emilija Pušić