Koncert Vojvođanskih simfoničara i Miše Majskog u Novom Sadu

Kako „Dnevnik” saznaje, maestro će 28. decembra biti deo tradicionalnog novogodišnjeg koncerta Vojvođanskog simfonijskog orkestra.

Majski je rođen 1948. u Rigi.

“Odrastao sam u izuzetno muzikalnoj porodici, iako moji roditelji, zbog okolnosti, nisu mogli postati muzičari. Moja starija sestra je pijanistkinja, stariji brat je bio muzikolog i orguljaš. Od kada sam počeo da čujem u majčinom stomaku, bio sam okružen muzikom. Muzika mi je bila poput vazduha. Međutim, majka je bila odlučna u tome da barem jedno dete postane nešto normalno, a ne muzičar. Ali bio sam sve samo ne normalan. Imao sam osam godina kada sam najavio da ću postati violončelista. Svi su mislili da sam lud”, ispričao je, uz smeh, Miša Majski u jednom intervjuu.

Školovanje je započeo u Dečjoj muzičkoj školi u Rigi, zatim ga je nastavio na tamošnjem Konzervatorijumu, da bi sa sedamnaest godina otputovao u Lenjingrad (Sankt Peterburg) kako bi tamo nastavio studije i već sa 17 godina je nastupio sa čuvenom Lenjingradskom filharmonijom.  Ubrzo će ga legendarni Mstislav Rostropovič pozvati kod njega u Moskvu. Zapravo, Majski je jedini violončelista koji je učenik dva istinska velikana - Rostropoviča na Konyervatorijumu „Čajkovski” i Gregora Pjatigorskog na Univerzitetu Južna Kalifornija u Los Anđelesu. „Njegovo sviranje kombinuje poeziju i izuzetnu delikatnost sa velikim temperamentom i briljantnom tehnikom", hvalio ga je Rostropovič.

Još na početku studija u Moskvi, 1966, briljirao je na Međunarodnom takmičenju „Čajkovski” osvojivši čak šest nagrada. Kada je njegova starija sestra Lina emigrirala u Izrael, mladi Miša se našao na udaru sovjetskih vlasti, te će na kraju, pod izmišljenom optužbom da je trgovao na crnoj berzi, završiti 1970. u radnom logoru Dzeržinski, gde će violinčelo zameniti lopatom i krampom. Nakon što je pušten na slobodu, kako bi izbegao služenje vojnog roka proveo je još dva meseca u psihijatrijhskoj bolnici, e da bi končano 1972. dobio dozvolu da ode kod sestre. Sledeće godine ga je na Izraelskom festivalu čula još jedna legenda violončela, Pau Kasals, i sa njim. Na preporuku violioniste Isaka Sterna, Majski je 1974. postao stipendista Američko-izraelske kulturne fondacije i otišao u SAD, kod Pjatigorskog.

Istovremeno, počinje i njegova koncertna aktivnost koju će, između ostalog, obeležiti i veoma plodna saradnja s Leonardom Bernštajnom.

„Bio je zastrašujući ne toliko zbog svoje slave, koliko zbog svoje harizme i intelekta”, prisetio se Majski legendarnog dirigenta. „nikada nije dirigovao Koncertom za violončelo Antonina Dvoržaka pre no što smo to 1989. uradili zajedno sa Izraelskom filharmonijom. Sreli smo se dan pre prve probe sa orkestrom, u njegovoj apartmanskoj sobi u Hiltonu u Tel Avivu. Odsvirao sam solo deo sa klavirom, nakon čega je rekao: Radim ovaj sjajan koncert prvi put u životu, i srećan sam što ga radim s tobom jer sviraš baš onako kako se ja osećam!"

Sarađivaće Majski i sa drugim velikim dirigentima, kao što su Zubin Mehta, Lorin Maazel, Karlo Marija Đulini, Rikardo Muti, Džejms Levin, Čarls Ditoj, Vladimir Aškenazi, Danijel Barenboj... Kao ekskluzivni izvođač kuće „Dojče gramofon” samo u ovom veku snimio je više od 30 izdanja sa orkestrima poput Bečke i Berlinske filharmonije, Londonskog simfonijskog orkestra, Izraelske filharmonije, Pariškog orkestra, Kamernog orkestra „Orfeus”, Kamernog orkestra Evrope... Takođe su više nego uspešni i njegovi kompakt-diskovi kamerne muzike, snimljeni sa Martom Argerič, Gidonom Kremerom, Jurijem Bašmetom, Serhiom Tjempom, kao i njegovom kćerkom, pijanistkinjom Lili Majski.

– Sviram italijanski violončelo sa francuskim i nemačkim gudalom, austrijskim i nemačkim žicama, ćerka mi je rođena u Francuskoj, najstariji sin u Belgiji, srednji u Italiji i najmlađi u Švajcarskoj, vozim japanski automobil, nosim švajcarski sat, indijsku ogrlicu i svuda gde ljudi cene i uživaju u klasičnoj muzici osećam se kao kod kuće".

M. Stajić