Intervju, operski pevač Ermin Ašćerić: Biti svestan svog glasa

Tek što je, došavši iz rodne Zenice, gde je započeo muzičko školovanje, prošle godine završio studije pevanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Ljiljane Lišković, Ermin Ašćerić je počeo da dobija i angažmane u operskim predstavama u Novom Sadu i Beogradu.

Još tokom studija koristeći svaku priliku da nastupi i učestvuje u projektima koji mu to omogućuju, Ermin Ašćerić sada počinje da uzima više učešća u celovečernjim predstavama, da uči nove uloge, čeka nove prilike, i u međuvremenu i da razmišlja o usavršavanju u inostranstvu. Do tada, gledamo ga i slušamo u operskim predstavama u Novom Sadu i Beogradu, kad god se ukaže prilika.

 Zapravo ste sad na samom početku karijere, koja je već krenula da se razvija u više pravaca. Uskočili ste u malu ulogu u „Karmen“ u Srpskom narodnom pozorištu, a evo vas i u „Turandotu“ beogradskog Narodnog pozorišta i „Madlenijanuma“.

- Jeste, počele su stvari da se dešavaju, a ja generalno mislim da se ništa ne dešava bez veze i slučajno. Član sam operskog studija u Beogradu još od pre dve godine, pri Narodnom pozorištu, i tamo sam već radio neke koncerte. U Beogradu takođe postoji organizacija MOTO, čiji sam takođe član, i sa kojom sam prvi put debitovao s nekom predstavom. Radili smo „Na uranku“ Stanislava Biničkog, prvu srpsku operu, i to su bili neki moji početni koraci. Već tamo su me ljudi primetili. Tako su te stvari da se nižu, kako sam završavao akademiju. Sve su bliže bili ti malo profesionalniji angažmani u nacionalnom teatru, i u Novom Sadu, i u Beogradu. To jesu manje uloge, ali od toga se i kreće, takav je put. Bitno je da krenete u to.

 Mogu i da vam ponude veću ulogu na početku, i to može da bude veliki izazov, ali mogu da vam naprave time i medveđu uslugu?

- Jeste, može da košta. Pa, i program generalno, a i uloge, treba baš pažljivo birati. Jer, često mladi ljudi zazvuče tako kao da bi mogli odjednom da pevaju, ali to nekako stigne posle „na naplatu“, jer kad ste mlad pevač, poprilično imate snage, i svašta možete da izgurate, a u suštini, treba naučiti tehniku, kako pevati i kako sačuvati svoj glas.

 Ka kojim ulogama onda idete?

- Vezano za „Karmen“ u Novom Sadu, ja sam prošlo leto, pre njene premijere, radio u Sloveniji koncertno izvođenje, i pevao glavnu ulogu Don Žozea. Tu predstavu smo izveli u dvanaest gradova u Sloveniji, u petnaest dana. Imali smo turneju. Proveli smo mesec dana na Bledu, gde smo to sve spremali, radio sam sa jednim od svetskih tenora Janezom Lotričem, što mi je baš dosta značilo. Kad sam se vratio ovde da radim tu ulogu, bilo mi je baš sve sigurno, jer sam već prošao kroz čitavu predstavu.

 Znači da vas možemo i ovde u Novom Sadu gledati u toj ulozi?

- Pa, ja se nadam.

 Ima sad već mladih pevača koji počinju da dobijaju malo veće uloge.

- Jeste, samo je bitno da budete svesni kakav ste glas, u kom se pravcu razvijate, i kojim bi redom trebalo da idete otprilike. I, da budete svesni svoje tehničke spremnosti, da li u tom momentu možete da pevate tri sata i da posle budete ok, ili pevate tri sata, pa onda ćutite tri dana posle toga.

 Sada, na početku, dok dobijate manje uloge, kao u „Turandotu“, da li je to prilika da pomnije posmatrate sam proces rada, nastajanja jedne predstave, i da ga ležernije pratite?

- Jeste, ja sam, vezano za Narodno pozorište, bio u situaciji da sam pisan za podelu za ulogu Panga, koja je malo veća, mada je sporedna, ali ima više da se peva, međutim desilo se da je deset dana pred premijeru pevač koji je trebalo da radi ulogu cara, otišao na bolovanje, i onda sam ja uskočio u tu ulogu. Jer, za ulogu Panga su imali drugog pevača da je izvodi, a za cara nisu, tako da sam ja svoju prvu režijsku probu za tu ulogu imao na generalnoj probi, pa sam, zajedno sa kostimom i svim ostalim, na scenu izašao sa notama. To je bila frka, ali takve stvari se dešavaju. Bitno je da ste u tom procesu, tu svakako puno naučite, jer slušate celu muziku, slušate druge uloge, niste fokusirani samo na jedno, i samo na određen deo opere, koja je inače fantastična.

 Kakav imate vi osećaj?

- Za ove stvari što sam dosad birao, i kako sam radio, nisam imao neke takve situacije. Samo to u Sloveniji, kada smo imali dvanaest, trianest koncerata u petnaest dana, tu je bukvalno bilo pevanja svaki dan, eventualno dan pauze, i posle toga opet. Bilo je još tenora, ali svaki dan nastupate i pevate, i nije bilo nikakvih problema u tom smislu. Kad sam se čuo sa profesorkom i rekao da bi trebalo to da radim, ona je rekla: Možeš, oprezno, temeljno, i neće biti problema. Tako da je samo to bitno. Svaki glas se razlikuje. Nekome nešto prija, nekome ne prija. Svi smo mi poprilično drugačiji.

 Zasad je utisak da se vaš glas izdvaja od drugih po muzikalnosti, lepom tonu, što je pitanje koliko to može da se postigne, a koliko je do samog talenta?

- Velikim delom je, s jedne strane i dar od boga, to je sigurno, ali je i s druge strane veliki rad, tako da vam to dvoje uvek nekako ide u paketu. Jedno bez drugog, pa ne mogu da kažem da ne može, ali... Ako nemate taj dar, onda možete da vežbate i da poboljšate donekle, ali pitanje je koliko. Isto je i ako samo imate talenat bez rada, to može da prođe na nekom nižem nivou školovanja, u srednjoj školi kada se rade dosta lakše stvari, ali kada dođete na akademiju, svaki dan radite i pevate, to bez toga ne ide.

Da li je vaša profesorka insistirala na tehnici, vežbanju i disciplini?

- Da, ona je čak, što se toga tiče, baš čvrsta, i njen moto je rad, rad, i samo rad, bez obzira koliko ste dobri i šta god da radite, ona je uvek tu da kaže gde to može još bolje da bude. Kod nje nema nekog limita do kog dođete, pa kažete: To je super, sad samo održavaj. I, uvek ima nekih dodatnih saveta. Moram da kažem da je profesorka Ljiljana osoba koja je meni dosta promenila pogled na pevanje, čak i u životnom smislu, jer pored toga što daje savete vezane za tehniku i pevanje, ona je i jako dobar čovek. Uvek tu stoji priča šta posle fakulteta, i evo, to sam sad završio, i mi i dalje imamo kontakt, sarađujemo, i dalje je ja pitam za savete. Ona se prvenstveno postavi kao prijatelj, pa posle toga kao mentor, i mislim da to puno znači. Stvarno se daje i žrtvuje za studente, i u cilju joj je da izvučete svoj maksimum, što je jako bitno. I, ide u skladu sa vašim ambicijama, što je takođe jako bitno. Nije tip profesora koji će da vas gura preko nečega što sami ne želite. Ona vam kaže svoje mišljenje o vašem potencijalu, šta ona misli da možete da postignete, a na vama je koliko ćete onda to da realizujete.

 Imate li već sada u glavi zamišljen neki naredni korak, koja bi sledeća uloga mogla da se pomalo vežba?

- Već radim na ulozi Alfreda iz „Travijate“. To sam već počeo da radim, i to spremam kao celu ulogu. Don Žozea još uvek dorađujem, i planiram i još neke stvari da uzmem, ali to su mi dalji planovi.

 Trenutno ste i Novom Sadu i u Beogradu. Da li su to sredine u kojima bi želeli da paralelno radite?

- Ja bih svakako voleo da funkcionišem tako, i u Novom Sadu, i u Beogradu, jer oba pozorišta su kvalitetna, i može u njima da se napravi dosta, samo trenutno je moj neki plan da odem negde malo preko granice, to bih voleo, pošto ja jesam završio osnovne studije, ali mislim da to nije dovoljno, što se tiče mog znanja. Voleo bih da se još usavršavam, još da radim stvari, još da učim, da doprinesem radu na sebi, na glumi i pevanju, tako da bih voleo da probam da u inostranstu nastavim neko školovanje. Krenuo sam već da se raspitujem i najverovatnije bih u Austriju trebalo da odem. To mi je plan za budućnost. Dok sam ovde, hoću da iskoristim sve što mogu i što mi se pruža. Voleo bih da odem preko, da dobijem još nekog znanja, i voleo bih i da se vratim posle.

 Bilo bi dobro kada bi operske kuće bilo malo radikalnije u tome da mlađim pevačima daju više prostora.

- Ja se nadam, evo u Beogradu su počeli, od kako je došao Nikola Mijailović za direktora Opere u Narodnom pozorištu, mladi ljudi dosta pevaju. Nas čak trojica u „Turandotu“ smo iz operskog studija, mlađi koji su dobili ulogu. Prošle godine su odradili „Don Kihota“ sa mladom postavom, pa posle toga „Orfeja i Euridiku“, a sad i „Slepog miša“. Moje je mišljenje da se stanje u operi, u smislu da možete da pogledate kvalitetnu predstavu, promenilo dosta. Zadnjih nekoliko predstava su bile takve ovde u Novom Sadu, kao „Faust“, „Rigoleto“, i „Aida“ na Tvrđavi, koja je baš bila spektakl. Uzimali su dobre pevače za te predstave, i te predstave su bile konstantno pune, nebitno da li je peto ili sedmo izvođenje. Isto i „Turandot“ u Beogradu, sa rediteljem Mariom Pavlom del Monakom, stvarno je nešto neverovatno. Ubacio je razne efekte, reflektore, svetlo, i to je zaista veliki korak u odnosu na ono što ste mogli dosad da gledate od tih predstava, koje su postavljene još pre koliko godina. U mojim očima se čini, samim tim što su predstave počele da budu bolje, što su mladi počeli napokon da učestvuju u predstavama makar i honorarno, da može da se ide dobrim putem, samo da se nastavi u tom pravcu. Jer, ovde ima publike za pozorište. Da li je premijera ili je neka dobra predstava, pozorište je puno. Za dramu je pozorište puno, zašto ne bi bilo i za operu? Samo je bitno šta ponudite.

Nataša Pejčić