Intervju: Julijan Rahlin, violinista, violista, dirigent i pedagog

Rođen u  Viljnusu 1974, Julijan Rahlin se kao četvorogodišnjak s roditeljima preselio iz Litvanije u Austriju. Studirao je violinu na Bečkom konzervatoriju kod čuvenog Borisa Kušnira, ka zanimanje međunarodne javnosti pobudio je kada je kao trinaestogodišnjak pobedio na Eurovizijskom takmičenju za mlade muzičare, nakon čega  je postao i najmlađi solista u istoriji Bečke filharmonije, nastupivši na koncertu kojim je dirigovao legendarni maestro Rikardo Muti. 

Potom se Rahlinova karijera meteorski razvijala ne samo u Evropi nego i u Sjedinjenim Državama, pa je vrlo brzo ostvario više nastupa uz najuglednije orkestre, poput Njujorške, Losanđeloske, Minhenske i Londonske filharmonije, Filadelfijskog orkestra, Drezdenske državne kapele... tesno sarađujući sa najvećim svetskim dirigentskim imenima, od Zubina Mehte do Valerija Gergijeva i Lorina Mazela... Istovremeno je briljirao i kao kamerni muzičar svirajući sa Martom Argerič, Mstislavom Rostropovičem, Jurijem Bašmetom, Evgenijem Kisinom, Mišom Majskim, Lang Langom...  Od 1999. predaje na Bečkom konzervatoriju, a pre 12 godina, paralelno sa solističkom karijerom, intenzivnije je počeo i da diriguje.

Odrasli ste u muzičkoj porodici. Koliko je to uticalo na opredeljenje da i vama muzika bude profesija?

– Volim svoje roditelje i zahvalan sam na podršci i bezuslovnoj ljubavi koju mi i danas pružaju. Moja majka je odlična pijanistkinja i profesor dirigovanja, dok je otac violončelista. Ali nikad nisu insistirali na tome da postanem muzičar, zapravo nikad ništa nisu forsirali, gurali me u nekom pravcu, već su me samo voleli kao svoje dete, malog Julijana. Išao sam u školu, igrao fudbal, zabavljao se sa mojim drugovima. Imao sam veoma srećno detinjstvo. Istovremeno, bio sam lud za muzikom, ali to je poteklo od mene. Naravno, u kući sam bio okruženom muzikom, ali roditelji nikad nisu govorili da moram da postanem neko i nešto, da sviram. I zbog toga sam im veoma zahvalan.

Violina, zapravo, nije bila vaš prvi izbor. Davno ste u jednom intervjuu otkrili da je vaš omiljeni instrument, u stvari, violončelo, a sada ste i violista i dirigent.

– Sviranjem viole kao violinista sam najbolje mogao da se približim svom omiljenom instrumentu – violončelu. Ali kao mali zaista nisam poželelo da sviram baš violinu, to se jednostavno desilo. To je, donekle, bila greška mog dede, koji mi je kupio violinu, doneo je kući i rekao mi da je to – violončelo. Ja sam tada imao dve i po godine. I violina je za mene tada zapravo bila baš toliko velika (smeh). No, kada me je nedugo zatim otac odveo na probu orkestra u kom je svirao, u mom rodnom gradu Viljnusu u Litvaniji, shvatio sam da sam da ono što imam kod kuće ipak nije malo violončelo nego violina. Tada mi je postalo jasno da me je deda lagao (smeh). Ubrzo posle toga smo morali da emigriramo i počnemo novi život u Beču. Zamislite kako je bilo mojim roditeljima koji su došli sa trogodišnjim detetom, ne znajući kakva će nam biti budućnost.

U svakom slučaju, tražio sam od mojih roditelja da mi nađu profesora, ali me oni u početku nisu shvatali ozbiljno, što je zapravo odlično, zato što je život muzičara težak. Nema praznika, nedeljnog odmaranja, ne možete biti sigurni da li ćete moći da preživite od toga što radite. Da se vratim na prethodnu temu, nikad mi od presudne važnosti nije bilo to koji ću instrument svirati, važna mi je bila samo muzika i to da otkrijem što više o njoj iz različitih aspekata. Već dvadeset i dve godine predajem na bečkom Privatnom univerzitetu za muziku i umetnost. Veoma sam posvećen pedagogiji. Pre trinaest godina sam počeo da učim dirigovanje, želeo sam tome da se posvetim potpuno i ozbiljno. Naravno, i dalje sviram violinu i violu, kao solista i kamerni muzičar, i ove godine obeležavam tri decenije solističke karijere. Ne mogu da verujem da je toliko vremena prošlo (smeh)...

Da li se dirigent kao dobar psiholog rađa ili ste to stekli kroz iskustvo?

– Moj otac je svirao violončelo u orkestru oko četrdeset i pet godina. Kada bih ga pitao kako su prošle probe, on bi mi govorio o tome kako su različiti dirigenti radili s njima. To mi je bilo od velike pomoći. S druge strane, ja sam kao solista uvek stajao ispred orkestra. Važno je poštovati svakog muzičara. Smatram da je to veoma važno – da svaki muzičar osećanje poštovanje dirigenta. Uloga dirigenta je da vodi orkestar, ali on u tom poslu mora da nađe ravnotežu između pokazivanja poštovanja i autoriteta. Uvek sam se osećao prijatno ispred velikog broja ljudi. Već kao solista moraš tako da se osećaš, naročito ako znaš da iza tebe sedi četrdeset violinista, koji se možda pitaju zašto si ti ispred orkestra, a ne oni. To isto može da bude veliki pritisak za solistu. Zato i solista i dirigent imaju veliku odgovornost, ali ima je svaki muzičar. Orkestar je instrument koji ja samo vodim svojim telom, rukama, izrazom lica ili pogledom, nadajući se da će prihvatiti moje muzičke ideje. Ali orkestar moram ubediti da su te ideje dobre i da treba da me prate. To je veliki izazov.

Kakvi su bili vaši prvi utisci o Vojvođanskom simfonijskom orkestru?

– Nekoliko puta sam dolazio u Beograd, ali nikad ranije nisam bio u Novom Sadu. Moj prijatelj, violinista Robert Lakatoš, izvanredan muzičar i divan čovek, pričao mi je o ovom orkestru. Robert, koji je bio moj student, više puta je svirao sa Vojvođanskim simfoničarima i rekao mi je da jedva čekaju da me upoznaju. Toplo su me dočekali i zaista sam impresioniran orkestrom. Zadivio me je njihov entuzijazam, njihova želja za radom, glad za postizanjem rezultata na probama.

Da li vam u i koliko u radu sa orkestrima pomaže dugogodišnje solističko iskustvo?

– Solističko sviranje ili kamerna muzika nemaju nikakve veze sa dirigovanjem. Svirati kao solista ispred orkestra sa dirigentom je potpuno drugačije od dirigovanja. To je posebna profesija. Potrebno je mnogo godina da se dirigovanje nauči, to je poseban jezik. Potrebna je tehnika, ali i sposobnost vođenja velike grupe izvanrednih muzičara. Kada radite sa osamdesetoro, ponekad čak i stotinu muzičara, to znači da morate biti i dobar psiholog, diplomata. Morate pronaći načine da vodite ansambl, da budete jaki, da imate jasne muzičke ideje, ali isto tako morate biti spremni da učite od orkestra. Svaki pojedini orkestar ima svoju narav, tradiciju, specifičan zvuk, način muziciranja, svoju energiju. Čak i u istom gradu, orkestri se razlikuju među sobom, tako da zaista treba vremena da se nauči dirigentski zanat. Kao violinista sam sada u srednjim godinama i ukoliko budem vežbao, očekuje me još dvadeset godina karijere. Kao dirigent sa trinaestogodišnjim iskustvom sam i dalje veoma mlad, ali vredno radim na tome da izgradim simfonijski repertoar.

I dalje ste posvećeni i kamernom muziciranju?

– Za mene je kamerno muziciranje najintimniji, najuzvišeniji i najplemenitiji vid stvaranja muzike. Ono podrazumeva saradnju male grupe ljudi, koji međusobno dele svoje mišljenje, stavove, koji se uče tome da prave kompromise. Po meni, sve bi trebalo svirati kao da se radi o kamernoj muzici, čak i kada se radi o velikom simfonijskom delu. Muzičari u orkestru trebalo bi međusobno da se slušaju. To je za mene scenario iz snova. Kao dirigent, vi ste tu da im u tome pomognete, pošto znate partituru uzduž i popreko, ali najbolji su oni orkestarski muzičari koji izvan orkestra mnogo sviraju kamernu muziku. I najbolji solisti su oni koji sviraju kamernu muziku. Za dirigente je takođe važno da sviraju neki instrument. To, naravno, ne moraju da čine na vrhunskom nivou. Dirigenti moraju poznavati karakteristike svih instrumenata, ali ne mogu da sviraju sve te instrumente, naravno. Međutim, mislim da je važno da mogu da zamisle kako je to kada svirate određeni instrument.

 Šta vas očekuje u 2019?

– Držim tri pozicije gostujućeg dirigenta, u Norveškoj, Finskoj i Engleskoj. Radujem se svom dirigentskom debiju sa Čikaškim i Bečkim simfonijskim orkestrom. Sa Ansamblom „Janoška” i njihovim projektom, koji izvodimo u Novom Sadu, predstavićemo se i u bečkom Koncerthausu. Imam i sopstvenu seriju koncerata u Muzikferajnu u Beču. Očekuje me dosta kamernog muziciranja i divne saradnje sa prijateljima, poput Marisa Jansonsa, Zubina Mehte, Danijelea Gatija, Valerija Gergijeva... Preda mnom je zaista luda godina. (smeh)

– Volim da igram tenis i generalno uživam u sportu. Kad boravim u hotelima, uvek tražim one s bazenima, zato što sam na putu trista dana u godini. Turistima su hoteli samo prenoćište, ali meni su drugi dom. Inače, volim da kuvam i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Moja supruga je takođe muzičar, svira violinu i violu, i kada smo kod kuće u Beču, ne izlazimo u restorane, već volimo da idemo na pijacu, da kupujemo sveže namirnice i kuvamo zajedno. Bez obzira na stalna putovanja, i dalje volim da se krećem, nisam se umorio, uživam u tome da upoznajem nove orkestre, nove muzičare, nove kulture, običaje, mentalitete. Pravi sam srećnik i zaista sam zahvalan na tome što mogu da putujem po svetu. To nas čini skromnim, zato što smo u drugoj zemlji uvek pomalo stranci. Mada, posle toliko hiljada pređenih kilometara, svugde se osećam kao kod kuće.

        Jelena Glušica