INTERVJU Edin Karamazov: Do srži muzike sa Stingom

Ovog vrsnog muzičara odlikuje takođe i neprestano i posvećeno traganje za novim repertoarom, kao i nepresušna energija sa kojom nastupa na koncertnim podijumima širom sveta, kako u najvećim muzičkim centrima tako i u manjim sredinama, te često i rado gostuje i u Novom Sadu.     

Jedan od njegovih najzapaženijih muzičkih poduhvata bila je saradnja sa engleskom rok zvezdom Stingom, sa kojim je snimio antologijski izbor balada engleskog renesansnog kompozitora Yona Daulenda, povezujući tako nasleđe engleske muzike elizabetanskog perioda sa savremenom muzičkom i rok scenom, što je naišlo na izuzetan uspeh kod publike.

Veoma je interesantna vaša saradnja sa Stingom, sa kojim si snimio i izvodio pesme engleskog renesansnog kompozitora Džona Daulenda. Kako je došlo do te saradnje?

- Sting jeste u duši rok muzičar, trubadur, ali za mene to nije bio izlet u rok muziku, više je za njega to bio iskorak u renesansnu muziku, a opet ni njemu zapravo to nije bio izlet u nepoznato. Kako sam ja njega navukao na to? Ja sam iz njega jednostavno izvukao tu njegovu istoriju, jer on je engleski pevač sa gitarom, baš kao što je bio Tomas Kempion, kao što je bio Yon Daulend. Oni to imaju u sebi. Za mene je veliki deo engleske muzičke tradicije izišao upravo iz pevanja uz lautu. U Engleskoj su u 16. veku posebno bile izdavane te takozvane „lute songs” - to su bile pesmarice. Izvodeći danas Daulenda, Sting je jednostavno u sebi probudio nešto što je već imao -  svoj jezik, svoju kulturu i muzičko nasleđe. Za mene je to bilo nešto što sam već vrlo dobro poznavao. A onda je on mene uvukao u neke svoje stvari. Sećam se, na kraju naše trogodišnje turneje, to je bilo baš u Beogradu, u Sava centru, na zadnjem koncertu, a do tada smo znači tri godine svirali Daulenda, i Sting je u drugoj polovini koncerta rekao: „Hej Edo, ajmo sada svirati „Roksen” Rekoh: „Molim? Šta? Ja to nikada nisam svirao”. Tako da sam prvi put u životu na stejyu svirao te njegove pesme i za mene je to bio neki izlet, ali opet i nije. Shvatio sam da i „Roksen” u biti nije ništa drugo nego pesma koja je slična Daulendovim baladama…

Umetnost klasične gitare je doživela velike promene od vremena Segovije i Brima, sve je mnogo slobodnije, nema više nekadašnje uske žanrovske omeđenosti. Kako doživljavate tu slobodu i na koji način u tome pronalazite svoj muzički put?

- Zapravo, moram priznati da ja i nemam neku slobodu. Ako je neko tradicionalan, moram da kažem – to sam ja! Iako se ono što radim, može drugačije činiti spolja: vidi, on svira lautu, svira moderne stvari na električnoj gitari, svira klasičnu gitaru i tako dalje. Ali ovo što sviram, sve to je spremano godinama i toga na kraju uopšte nije puno kad se gleda. Možda jeste puno kada se poredi sa repertoarom nekog klasičnog ili yez gitariste. Muzika sama po sebi daje neki osećaj slobode, kad si na pozornici, ali kod odabiranja programa, ta sloboda je meni već davno ograničena jer sam odavno sebi zacrtao neke stvari koje radim. Naravno da je nama muzika više od života, ali sebe vidim kao jako usko ograničenog na jedno jedino, a to je: izneti sadržaj koji sviram na bilo kojem instrumentu, bilo koju muziku, da li je to romantična muzika, južnoamerička ili je to Bah na lauti, izneti to na način koji je moj pokušaj da dokučim samu srž koja će govoriti istinu. Svirati Baha za mene ne znači svirati i pevati, nego baš govoriti. Nastojim govoriti!

Vi ste jedan od retkih muzičara koji pođednako uspešno nastupa i kao gitarista i kao lautista. Koliko je to teško, jer su lauta i gitara zapravo različiti i odvojeni instrumenti?

- Lauta i gitara su dva različita instrumenta, apsolutno su odvojeni, oni imaju drugačiju istoriju, drugačije izgledaju, drugačije su štimovani, iako postoje naravno i sličnosti u načinu sviranja. Međutim, opet kažem: za mene je uvek muzika u prvom planu. Ja sebe ne vidim kao nekakvog lautistu ili gitaristu. Postoje u svetu gitare mnogi svirači poput Karlesa Trepata, kojeg volim da slušam, koji je proistekao iz Taregine škole. Njemu je gitara ceo muzički svet. On je zaljubljen u gitaru, on voli taj repertoar, njegova muzika izlazi van iz gitare. Ja sam drugi tip svirača – ne vidim se kao gitaristu, nisam nešto posebno zaljubljen u gitaru, nisam posebno zaljubljen ni u lautu. Ja sam odrastao uz te instrumente, ja ih volim, međutim moje sviranje dolazi više odozgo, iz muzike!

Umeli ste da svirate i na ulici ili u cirkusu - na mestima gde se ne bi očekivala dela klasične muzike.

- Moji počeci su bili kao počeci svakog muzičara. Ja nisam išao u nižu muzičku školu, sam sam došao do srednje, sam sam se učio i odmah sam počeo svirati. Bila su u to vreme državna takmičenja, svirao sam kompozicije Jovana Jovičića, to je bilo predivno, da bi nekako pošao dalje. Krenuo sam na akademiju, ali sam shvatio da to nije za mene: da ne želim tu ostati, da je svet gitare bio ograničen. Ja ne prihvatam tradiciju na taj način, spomenuli ste Brima i Segoviju, to su naravno sjajni svirači, i tako dalje, ali nisam hteo samo da budem deo toga. I onda sam krenuo u studiranje života: sviranje u cirkusu, sviranje na ulici, ali sve to je bilo jako ozbiljno, radio sam sa svojim triom. U tom vremenu je došlo i moje razmišljanje o lauti. E sada opet se vraćam na slobodu: da li imam slobodu ili hrabrost da kažem: gledaj, ja ne želim sad tu da četiri godine studiram i da završim akademiju. Ja sam bio jedan semestar kod vas gospodine profesore, meni je dovoljno što sam naučio i idem dalje! Zašto bih ja tu vama svirao ispite, da dobijem nekakvu diplomu u Beču i to, nego sam išao od semestra do semestra. Išao sam dalje da vidim šta je, gde bi to moglo završiti da bi na kraju i izišao iz toga! I onda sam dve godine studirao lautu nakon toga. Tako da je i to sviranje na ulici veoma značajno, pogotovo nama gitaristima, jer gitara gotovo da dolazi sa ulice, a mislim mi ipak moramo biti nekakvi trubaduri.

Na čemu trenutno radite?

- Na malom ostrvcetu Zlarinu kod Šibenika, gde živim, u crkvi snimam svoje nove projekte, ozbiljno. Snimam CD-ove koji imaju svoju programsku vodilju - snimljeno je već sedam projekata. Tu ima raznih stvari, od moderne sonate za lautu koju je napisao Leo Brauer, „Kad ja pođoh na Bembašu” u viđenju Dušana Bogdanovića, kao nekakve stare bosanske pesme, gde je on od toga napravio i pasakalju i fugu i nešto neverovatno, i jedne kompozicije Nikite Koškina „Orfej”, potom izbor Bariosovih kompozicija Toresovoj gitari... Želim izdavati svoju seriju CD-ova, sa muzikom koju izuzetno volim. To je za mene možda bacanje novaca, ali želim čisto dokazati da postoji i nešto drugo, osim, „Tnjo cellos” koje ljudi danas gotovo smatraju klasičnom muzikom. Na moj koncert u Novom Sadu dođe stotinak ljudi i to su ljudi koje beskrajno poštujem. Zašto? Jer su to ljudi koji su odvojili vreme da čuju nekakvu lautu, da dođu slušati nekakvog Baha na lauti, čisto da se zna da to živi i da nikad neće nestati i umreti.

B. Hložan