ИНТЕРВЈУ Един Карамазов: До сржи музике са Стингом

Овог врсног музичара одликује такође и непрестано и посвећено трагање за новим репертоаром, као и непресушна енергија са којом наступа на концертним подијумима широм света, како у највећим музичким центрима тако и у мањим срединама, те често и радо гостује и у Новом Саду.     

Један од његових најзапаженијих музичких подухвата била је сарадња са енглеском рок звездом Стингом, са којим је снимио антологијски избор балада енглеског ренесансног композитора Yona Дауленда, повезујући тако наслеђе енглеске музике елизабетанског периода са савременом музичком и рок сценом, што је наишло на изузетан успех код публике.

Веома је интересантна ваша сарадња са Стингом, са којим си снимио и изводио песме енглеског ренесансног композитора Џона Дауленда. Како је дошло до те сарадње?

- Стинг јесте у души рок музичар, трубадур, али за мене то није био излет у рок музику, више је за њега то био искорак у ренесансну музику, а опет ни њему заправо то није био излет у непознато. Како сам ја њега навукао на то? Ја сам из њега једноставно извукао ту његову историју, јер он је енглески певач са гитаром, баш као што је био Томас Кемпион, као што је био Yon Дауленд. Они то имају у себи. За мене је велики део енглеске музичке традиције изишао управо из певања уз лауту. У Енглеској су у 16. веку посебно биле издаване те такозване „луте сонгс” - то су биле песмарице. Изводећи данас Дауленда, Стинг је једноставно у себи пробудио нешто што је већ имао -  свој језик, своју културу и музичко наслеђе. За мене је то било нешто што сам већ врло добро познавао. А онда је он мене увукао у неке своје ствари. Сећам се, на крају наше трогодишње турнеје, то је било баш у Београду, у Сава центру, на задњем концерту, а до тада смо значи три године свирали Дауленда, и Стинг је у другој половини концерта рекао: „Хеј Едо, ајмо сада свирати „Роксен” Рекох: „Молим? Шта? Ја то никада нисам свирао”. Тако да сам први пут у животу на stеjyu свирао те његове песме и за мене је то био неки излет, али опет и није. Схватио сам да и „Роксен” у бити није ништа друго него песма која је слична Даулендовим баладама…

Уметност класичне гитаре је доживела велике промене од времена Сеговије и Брима, све је много слободније, нема више некадашње уске жанровске омеђености. Како доживљавате ту слободу и на који начин у томе проналазите свој музички пут?

- Заправо, морам признати да ја и немам неку слободу. Ако је неко традиционалан, морам да кажем – то сам ја! Иако се оно што радим, може другачије чинити споља: види, он свира лауту, свира модерне ствари на електричној гитари, свира класичну гитару и тако даље. Али ово што свирам, све то је спремано годинама и тога на крају уопште није пуно кад се гледа. Можда јесте пуно када се пореди са репертоаром неког класичног или yеz гитаристе. Музика сама по себи даје неки осећај слободе, кад си на позорници, али код одабирања програма, та слобода је мени већ давно ограничена јер сам одавно себи зацртао неке ствари које радим. Наравно да је нама музика више од живота, али себе видим као јако уско ограниченог на једно једино, а то је: изнети садржај који свирам на било којем инструменту, било коју музику, да ли је то романтична музика, јужноамеричка или је то Бах на лаути, изнети то на начин који је мој покушај да докучим саму срж која ће говорити истину. Свирати Баха за мене не значи свирати и певати, него баш говорити. Настојим говорити!

Ви сте један од ретких музичара који пођеднако успешно наступа и као гитариста и као лаутиста. Колико је то тешко, јер су лаута и гитара заправо различити и одвојени инструменти?

- Лаута и гитара су два различита инструмента, апсолутно су одвојени, они имају другачију историју, другачије изгледају, другачије су штимовани, иако постоје наравно и сличности у начину свирања. Међутим, опет кажем: за мене је увек музика у првом плану. Ја себе не видим као некаквог лаутисту или гитаристу. Постоје у свету гитаре многи свирачи попут Карлеса Трепата, којег волим да слушам, који је проистекао из Тарегине школе. Њему је гитара цео музички свет. Он је заљубљен у гитару, он воли тај репертоар, његова музика излази ван из гитаре. Ја сам други тип свирача – не видим се као гитаристу, нисам нешто посебно заљубљен у гитару, нисам посебно заљубљен ни у лауту. Ја сам одрастао уз те инструменте, ја их волим, међутим моје свирање долази више одозго, из музике!

Умели сте да свирате и на улици или у циркусу - на местима где се не би очекивала дела класичне музике.

- Моји почеци су били као почеци сваког музичара. Ја нисам ишао у нижу музичку школу, сам сам дошао до средње, сам сам се учио и одмах сам почео свирати. Била су у то време државна такмичења, свирао сам композиције Јована Јовичића, то је било предивно, да би некако пошао даље. Кренуо сам на академију, али сам схватио да то није за мене: да не желим ту остати, да је свет гитаре био ограничен. Ја не прихватам традицију на тај начин, споменули сте Брима и Сеговију, то су наравно сјајни свирачи, и тако даље, али нисам хтео само да будем део тога. И онда сам кренуо у студирање живота: свирање у циркусу, свирање на улици, али све то је било јако озбиљно, радио сам са својим триом. У том времену је дошло и моје размишљање о лаути. Е сада опет се враћам на слободу: да ли имам слободу или храброст да кажем: гледај, ја не желим сад ту да четири године студирам и да завршим академију. Ја сам био један семестар код вас господине професоре, мени је довољно што сам научио и идем даље! Зашто бих ја ту вама свирао испите, да добијем некакву диплому у Бечу и то, него сам ишао од семестра до семестра. Ишао сам даље да видим шта је, где би то могло завршити да би на крају и изишао из тога! И онда сам две године студирао лауту након тога. Тако да је и то свирање на улици веома значајно, поготово нама гитаристима, јер гитара готово да долази са улице, а мислим ми ипак морамо бити некакви трубадури.

На чему тренутно радите?

- На малом острвцету Зларину код Шибеника, где живим, у цркви снимам своје нове пројекте, озбиљно. Снимам ЦД-ове који имају своју програмску водиљу - снимљено је већ седам пројеката. Ту има разних ствари, од модерне сонате за лауту коју је написао Лео Брауер, „Кад ја пођох на Бембашу” у виђењу Душана Богдановића, као некакве старе босанске песме, где је он од тога направио и пасакаљу и фугу и нешто невероватно, и једне композиције Никите Кошкина „Орфеј”, потом избор Бариосових композиција Торесовој гитари... Желим издавати своју серију ЦД-ова, са музиком коју изузетно волим. То је за мене можда бацање новаца, али желим чисто доказати да постоји и нешто друго, осим, „Тњо cеllos” које људи данас готово сматрају класичном музиком. На мој концерт у Новом Саду дође стотинак људи и то су људи које бескрајно поштујем. Зашто? Јер су то људи који су одвојили време да чују некакву лауту, да дођу слушати некаквог Баха на лаути, чисто да се зна да то живи и да никад неће нестати и умрети.

Б. Хложан