Intervju: Darko Rundek, muzičar

Inače, isto uživanje u muzici i scenskom spektaklu ovog stvaraoca, Beograđani su imali i prošle godine, takođe krajem avgusta, kada je predstavljen i EP „Brisani prostor“, tako da ovi višekratni susreti Rundeka i prestoničke publike polako prerastaju u tradiciju.

Što se tiče izdanja, vredno je podsetiti se da prošlogodišnji „Brisani prostor“ nije sve, jer je Jugototon, odnosno Kroacija rekords nedavno objavio i reizdanje Rundekovog albuma „Treći svijet“. Tom prilikom su se bivši članovi Haustora Darko Rundek, Srđan Saher, Srđan Gulić, Zoran Zajec i Damir Prica Capri ponovo okupili u studiju i nasnimili dab verziju naslovne numere „In dub“ i udahnuli joj novi život na način kako se to radilo pre četiri decenije sa puno „živih“ elemenata.   

Rundek je ne samo jedan od simbola „novog talasa“, njegova karijera traje četrdeset godina i jedan je od retkih koji je, kako predstavnici „sedme sile“ vole da kažu, održao kontinuitet, a i pojačao kvalitet onog što radi i u post-Ju eri. Sve to bio je povod da se u razgovoru dotaknemo Rundekove umetnosti, kao i da uporedimo vreme s početna njegove karijere s današnjim.  

Pantomima, režija, scensko iskustvo, sve ono što ste po zvaničom obrazovanju ili čime ste se profesionalno i privatno bavili, koliko vam to doprinosi na muzičkim nastupima?

– Pa, doprinosi sigurno nešto, da.

Znani ste kao veliki poštovalac Milana Mladenovića, otkud ta posvećemnost njemu i njegovom delu?

– Pa, mi smo bili prijatelji. Ne samo zbog toga, naravno. Pesma „Kao da je bilo nekad“ mi je obeležila neke momente u životu, a s obzirom da sam ja pevač, onda se moglo dogoditi da je pevam pred ljudima i sa ljudima. Meni se čini da je lepo da pesma nadživi svog autora, jednostavno, postane deo ljudi.

Bili ste stanovnik Pariza. Ovaj grad na Seni je početkom dvadesetog veka bio centar umetničkog sveta, ima li još tog starovremenskog  umetničkog duha po kome je bio prepoznatljiv i Pariz danas da li je isti? 

– Sigurno nije. Ne, ne. Mislim da se Pariz puno promenio. Pariz je sad kao neka vrsta razglednice. Mislim, ima sigurno još nešto od tog duha stoleća, ali daleko, daleko...

Kakva je današnja zagrebačka scena u odnosu na onu osamdesetih?

– Zagreb danas ima, u najmanju ruku, prostore, ako ništa drugo, ima i „Močvaru”, i „Kset”, recimo kao alternativne klubove, gde svira dosta, što lokalnih, što gostujućih muzičara iz celog sveta. U Zagrebu ima jedan dosta velik festival yeza. S te strane što se tiče muzičke ponude, mislim da taj grad ima dosta dobar muzički život. Lokalnih inicijativa kao da malo fali. Ja sad ne mogu tačno to proceniti.

Kakva je razlika uopšteno između Kargo orkestra s kojim ste radili ili današnje Ekipe, to jest onog što radite u poslednje dve decenije i Haustora s kojim ste  stekli prvu reputaciju?

– Neke sličnosti sigurno postoje. Mislim da to svaki čovek na neki način oko sebe ponavlja nekako na raznim varijantama smišljene obrasce. Ima ljudi u bendu koji otprilike igraju iste uloge u toj zajednici, kao što su neki drugi pre igrali, iste tipove, itd, ali mislim da su i Kargo i Ekipa na neki način slobodniji bendovi od Haustora. Ja sam se, recimo, kod poslednja dva albuma na neki način osećao delimično ograničen time što je Haustor predstavljao i što je po stilu trebalo da bude, pa sam nekako pokušavao sebe usmeravati autorski da tom nekom identitu Haustora udovoljim, a Ekipa je slobodniji bend. 

Dokle će se Darko Rundek baviti muzikom?

– Pa, dokle me uši budu služile.

Nemanja Savić