INTERVJU: Alan Bjelinski, dirigent i kompozitor

– I ja sam imao svoju mladost – od srca se nasmejao poznati dirigent kada sam ga podsetio na tu epizodu. – Iz muzičke sam porodice: moj tata je bio kompozitor, mama pijanistkinja, i naravno da sam krenuo u te vode sa željom i ljubavlju. Ali sa devetnaest, kada sam upisao prvu godinu Muzičke akademije u Zagrebu, naravno da sam voleo otići u džez klubove i na pop ili rok koncerte. I u nekom trenutku se otvorio prostor u „Aerodromu”. Rajko Dujmić je kao klavijaturista sa bendom snimio taj album  „Dukat i pribadače”, na kojem su, pored „Fratela”, bili i „Digni me visoko” i još neke pesme koje će ostati hitovi, ali on nije imao vremena ići na promotivnu turneju i onda sam ja uskočio. I odsvirao sam sa Juricom Pađenom za godinu dana – više od sto koncerata. Petak, subota, neđelja uveče „Fratelo”, „Obična ljubavna pjesma”, „Kad misli mi vrludaju”... a onda od ponedeljka do petka na akademiji partiture Betovena, Mocarta, Bramsa.

Bjelinski je, inače, povremeno svirao i sa „Haustorom” i „Filmom”, dok je na akademiji upisao klavir, orgulje i dirigovanje, mada se na kraju usmerio samo ka dirigovanju.

– Dobro sam svirao klavir, ali gledajući kolege koji su po najmanje desetak sati sedeli za klavirom vežbajući, rekao sam sebi – nisam ja taj lik. S druge strane, dirigovanje je za mene u to vreme predstavljalo upitnik. A ja volim rešavati upitnike. Moja pokojna profesorka Vanda Kiš me je zvala „vrećom buva”, jer verovatno imam u sebi nešto što me ne drži na jednom mestu, nego stalno moram tražiti nove interese. Tako me je privukla i širina orkestarskog zvuka. Naravno, ne mogu reći da klavir, violina, čelo... takođe nemaju širinu, naprotiv, ali orkestar su uz to i ljudi, komunikacija, energija, slika bez kraja prepuna boja koje kompozitori već stolećima osećaju.

Iako je radio sa bezmalo svim velikim orkestrima u širem regionu pa i malo dalje, Alan Bjelinski se nikada duže nije formalno zadržavao na čelu nekog od njih, osim u slučaju Simfonijskog orkestra HRT-a, jer se, tragom osobine da ga „ne drži jedno mesto”, opredelio za status slobodnog umetnika.

– Odnos dirigenta i orkestra je uvek kompleksan. Recimo, jedna je dimenzija svirati sa Amirom Medunjanin, druga je izvoditi operu i držati fokus na solistima i horu, treća, pak, kada se na programu nalazi simfonijsko delo gde je u prvom planu simbioza orkestra i dirigenta. Dalje, jako je važno da orkestar uči od svog šefa-dirigenta. Jer, u godinu dana jedan ansambl može potonuti ili se popeti na zavidne visine, sve kao posledica tog zajedničkog rada, koji je istovremeno i saradnja i borba. Na kraju, svaki dirigent mora izuzetno dobro poznavati partituru s kojom izlazi pred neki orkestar i mora znati šta s tom partiturom hoće, koji je to cilj kome stremi. I ako se na koncertu taj cilj ostvari, tek onda može biti srećan. Ali srećan dirigent nije dobar dirigent :).

Po maestrovim rečima, nije sporno da je mentalitet orkestara drugačiji u odnosu na prostor u kom deluju, mada su, dodaje, razlike između Slovenske i Beogradske filharmonije male, ali su zato one uočljivije kako se ide na sever, prema nordijskim zemaljama.

– Ali muzika je jedno, notni tekst je jedan, i u njegovom čitanju svi moramo biti maksimalno profesionalni i truditi se da dobijeni rezultat bude na najvišem mogućem nivou. Naravno, nije tajna da je korpus gudača baza i da od njihove spremnosti i sigurnosti puno zavisi. Tu počinje naša priča u bojenju bilo kojeg takta, od najtišeg do najglasnijeg. Kad na tom polju dođemo do poverenja, kada se razumemo, onda je najčešće to – to. U svakom slučaju, veliki svetski dirigenti u stanju su da procene mogućnosti orkestra bukvalno u jednoj minuti. Važi i obrnuto, dobri orkestri mogu jako brzo da prepoznaju u kojim se koordinatama kreće dirigent. I tačno je da dirigent i orkestar razvijaju odnos od ljubavi do neprijateljstva. Ali za finale, za taj trenutak pred publikom, sve to mora ostati po strani. Jer najvažnija je muzika.

Svako delo je, navodi Bjelinski, posebno i od dirigenta, baš kao i od članova orkestra, zahteva pripremljenost i punu koncentraciju, ali u smislu težine izvođenja kompozicije se ipak kreću u rasponu od jedne do pet zvezdica.

– Ako je na programu Šnitke, možda se čak ponekad ni ne prepozna svaka enharmonija, ali sam kompozitor je to tako zamislio. A kod Mocarta se, recimo, baš svaki ton čuje. I nakon što sto puta odsviraš „Malu noćnu muziku”, sto i prvi će biti izazov. Puno klasike naizgled zvuči sasvim jednostavno, ali je zapravo veoma precizno i zahtevno za izvođenje. Suština je u tome da ne postoji loša i dobra muzika, već samo ona koja ostaje.

Na tom tragu je i odluka Alana Bjelinskog da sa orkestrima izvodi – sve: od baleta do filmske muzike, od Betovena i Stravinskog do nastupa sa Džibonijem i nedavno preminulim Oliverom Dragojevićem, a put ga je vodio i do Evrovizije.

– To je rezultat mog tridesetogodišnjeg „gibanja”. Ja sam među onim veoma retkim dirigentima na ovim prostorima koji je baš slobodan umetnik. A izabrao sam tu poziciju upravo kako ne bih ostao prikovan za jednu kuću i za samo jedan zvuk. Radoznao sam, to je prvo. Drugo, volim i taj „lakši” segment nota, koji itekako ima svoje vrednosti, pri čemu je baš izazov izvesti ih tako da one budu zdrave, punog zvuka. Ali naravno da mi je klasika na prvom mestu i što sam stariji to se više vraćam tim korenima koji su me i stvorili. Energija klasike je moj istinski pokretač. Ali mislim da su mi i u tom smislu izleti u druge vode puno pomogli, jer nije jedino važno ono što je napisano u partituri. Sada pokušavam da sve to obuhvatim. Ponekad se i umorim, ali sve ima svoju cenu. I ona se mora platiti.   

Alan Bjelinski nije samo dirigovao koncertima posvećenim filmskoj muzici, već je i komponovao muziku za niz filmova, poput hita Rajka Grlića „Neka ostane među nama”. „Orkestar može biti jako moćno fimsko oružje. Setimo se samo Džona Vilijamsa i koliko je doprineo Spilbergovim ’Otimačima izgubljenog kovčega’. Da ne govorimo o tome šta je bilo pre njega. Nažalost, danas je sve slično. Kada smo lane izvodili sa BGF muziku iz aktuelnih blokbastera, članovi orkestra su me u jednom trenutku pitali: Jel’ ovo isti kompozitor? Ne, ne, drugi je, i kompozitor i film, Betmen, Spajdermen, Supermen... ali je šablon isti. Za razliku od starih majstora, koji su radili ozbiljnu instrumentaciju, sada su u većini slulajeva, pogotovo u Holivudu, reditelji i producenti ti koji odlučuju, dok du kompozitori samo štanc-majstori za ljubavne, horor ili akcione teme. Srećom, kod nas je, još uvek, malo drugačije”.  

U Hrvatskom narodnom kazalištu Alan Bjelinski, između ostalog, diriguje sjajnim baletom „Petar Pan”, koji je postavljen na muziku njegovog oca Brune Bjelinskog (1909 - 1992). „Nažalost, nisu baš pune dvorane na programima klasike. To je još jedna potvrda koliko je važno odgajati mladu publiku. Stoga već petu sezonu u Zagrebu, u saradnji sa nekadašnjom Muzičkom omladinom a danas je to Glazbena mladež, pripremam izuzetno lepe programe. I kada u ’Lisinski’ dođe 1.800 devojčica i dečaka i zainteresovano prate ’Čarobnu frulu’, ’Slike s izložbe’... to je pravo bogatstvo. Sada u HNK radim jednu operu za decu, kako bi i ta najmlađa generacija upoznala čari opere. U suprotnom, izgubićemo publiku. U vreme smartfona klinci ostaju kod kuće i čak ni de dođu u priliku da osete energiju živog izvođenja opere, ili baleta, ma kog dela na koncertu. I šta nama onda znači da se pravimo važni na pozornici ako nemamo za koga da izvodimo Britna, Mocarta, Sen Sansa... Stoga je odgajanje publike zadatak svih nas”. 

        M. Stajić