„Dnevnik“ na licu mesta: Genijalni džez Tomasa Kvasthofa 

Punih pet godina nakon što je, iz zdravstvenih razloga, odlučio da se povuče sa klasičnih koncertnih podijuma i više posveti pedagoškom radu na berlinskoj Visokoj muzičkoj školi „Hans Ajzler“, jedan od najautentičnijih pevača današnjice i dobitnik nekoliko nagrada Gremi priredio je poklonicima yeza susret za pamćenje.

Nakon vrhunske improvizacije, koja nas je uvela u raskošan muzički svet pratećeg trija – a reč je o istinskim zvezdama nemačke džez scene: pijanisti Kelnskog big benda Franku Čaštejneru, bubnjaru Volfgangu Hafneru, čija diskografija obuhvata više od trideset albuma, te kontrabasisti Diteru Ilgu, koji je tokom bogate karijere sarađivao sa imenima kao što su Rendi Breker, Mark Kopland i Čarli Mariano – pred publiku je izašao čovek koga, kako sam kaže, „prvi put dođu da gledaju, a svaki sledeći da slušaju“. Uz šaljivu pozdravnu opasku da „ni nemački ne govori baš sjajno, ali da mu je zato mađarski – užasan“, set listu je otvorio standardom „Can`t we be friends?“ Kej Svift.

Kvasthofov moćan, topao glas pun boje, u kojem ni u naslutu nema očekivanog vibrata karakterističnog za klasične pevače, uz ekspresivnu dikciju kod koje je teško prepoznati da je rođen na zapadu Nemačke a ne američkom jugu, odmah je najavio da će ovo biti više nego inspirativno veče... I to se samo potvrdilo nadolazećim „You are so beautiful“ Bilija Prestona, „Have talk with god“ Stivija Vondera, i naročito legendarnom temom „Samertajm“ iz Geršvinove opere „Porgi i Bes“, gde je u uvodu prosto briljirao Diter Ilg. Stilski uverljiv, tonski besprekorno nijansiran, Kvasthof se suvereno kretao u rasponu od neodoljivog humora do snažnih emocija...

Ipak, posebno poglavlje u prikazu nastupa čuvenog nemačkog bas baritona zaslužuje i koncertna dvorana „Bela Bartok“ u Palati umetnosti. Njene besprekorne akustične osobine uz izuzetno ozvučenje omogućili su da se, bez preterivanja, i na najeftinijim mestima u ćoškovima partera (karte su, inače, koštale od 12 do 30 evra) savršeno čuje baš svaki ton, do poslednjeg treptaja metlice nad činelom. Tome svakako treba dodati i nenametljivu rasvetu, koja je „taman koliko treba“ bojila scenu i igrala po crvenoj zavesi iza muzičara, osvetljavajući i publiku kada god bi njeni aplauzi izbijali u prvi plan, a to je bilo nakon bezmalo svake numere.

Jer, zaista, program je bio tako koncipiran da jednostavno nije bilo promašaja. Kvasthof je svaku pesmu šarmantno, na momente i veoma duhovito najavljivao – nije čak propustio ni da se jetko očeše o Donalda Trampa - ciljano pri tome smenjujući široj publici možda manje poznate američke standarde i planetarne yez i bluz hitove, istovremeno suvereno vladajući svakom interpretacijom. Čak i kada bi se na tren slušaocu možda učinilo da mu je glas zatreperio, već sledeća sekvenca bivala bi otpevana toliko moćno da je svaku sumnju zamenjivalo uverenje kako je to povremeno poigravanje s intonacijom zapravo bilo namerno a ne odraz eventualne nesigurnosti... 

Najuzbudljiviji deo koncerta bilo je Kvasthofovo demonstriranje mogućnosti glasa u stilu legendarnog Bobija Mekferina – kome je nemački pevač i posvetio numeru. Sam na sceni (Ilg i Hafner su se povukli dok je Čaštejner ostao za klavirom, ali u potpunoj senci) „zavrteo“ je zamišljeni standard, imitirajući čas trubu, pa trombon, kontrabas, gitaru, bas-bubanj, činelu .., ponekad ispuštajući grlene uzdahe, a onda načas klokoćući poput Bušmana ili oponašajući vah-vah efekat obojen mađarskim akcentom. Samo koji tren nakon što se neko u sali nakašljao, Kvasthov je odmah uz širok osmeh odgovorio gotovo identičnim kašljucanjem, da bi to potom začino i jednim kijanjem... Sve to zajedno zvučalo je, jednostavno – briljantno. I dvorana „Bela Bartok“ je eksplodirala..   

Slične frenetične reakcije usledile su i nakon „Fly me to the moon“, izuzetnog džez standarda Barta Hauarda koji je među najveće hitove prošlog veka „zacementiralo“ izvođenje Frenka Sinatre, pa bluza iz 1928 „Makin whoopee!“ Valtera Donaldsona, naročito upamćenog u šeretskoj verziji Luja Armstronga i Ele Ficdžerald, te obrade pesme koja je obeležila solo karijeru Džona Lenona „Imagine“, a koju je Kvasthof otpevao samo sa Čaštejnerom. Pri tome je prva zvezda Big benda iz Kelna potpuno razložio Lenonovu himnu, svirajući najpre prstima direktno po klavirskim žicama, u stilu Fazila Saja, a potom genijalno improvizujući, tako da se čuvena tema tek u tragovima probijala kroz klavirske dirke zaigrane pod prstima sjajnog pijaniste.

Iako je, uostalom kao i Čaštejner i Ilg, bio nadahnut tokom celog koncerta, Volfgang Hafner imao je svoj šou na kraju oficijelnog dela svirke. „Halellujah I love her so“ je ne samo Kvasthofu pružila priliku da maestralno otpeva prvi ritam&bluz hit Reja Čarlsa, već je omogućila Hafneru da potpuno „razvali“ bubnjeve, istovremeno se poigravajući različitim felama palica, koje bi onda poput legendarnog švedskog kuvara iz Mapeta, nakon svakog kruga bacao iza sebe, da bi u finalu sa četiri bata za marimbu ustao od seta i, sedeći na ivici bine, svoje telo koristio kao doboš, činelu, bubanj... Stojeće ovacije koje je pratio gromoglasan ritmičan aplauz vratile su Kvasthofa, Čaštejnera, Ilga i Hafnera na dvostruki bis, prvi koji je ostao na talasu yeza, i drugi koji je nemački pevač odveo u njegove izvorne vode: otpevao je Bramsovu „Uspavanku“, poželevši tako, uz prepoznatljiv osmeh, publici koja bi ga slušala još satima - „laku noć“...

M. Stajić