„Dnevnik” na festivalu Piano Summer u Vranju
Razočarenje zbog izostanka, zbog povrede ruke, brazilskog pijaniste Luiza Karvalja, s programom naslovljenim kao „Omaž Klari Šuman“, druge večeri 6. Festivala Piano Summer u Vranju, u punoj meri je ublažio još jedan susret sa ovde popularnim pijanistom Majklom Leslijem, koga publika uvek s radošću i zanimanjem sluša u svom, sada već i umetnikovom omiljenom gradu.
Njegovo duboko misaono i filozofsko poimanje, posebno klasicističke muzike, prethodno i šarmantno verbalno vođenje kroz odabrane kompozicije Mocarta i Betovena, uz sjajno, upravo „umilno“ prevođenje na srpski jezik, umetničkog direktora manifestacije, Zorana Imširovića, ponovo, kao i prethodnih godina, brojni posetioci Doma vojske pozdravljali su srdačno i toplo, teško se rastajući od dragog im i cenjenog izvođača, pedagoga i humaniste.
Treći i četvrti koncert poveren dvema gruzijskim pijanistkinjama, koje su se kao i ugledni profesor Lesli uglavnom školovale u Nemačkoj, doneli su i nova slušalačka iskustva. I Nino Gurevič i Ani Takidze poseduju velike sviračke sposobnosti i tehničku spremnost, pa su se obe predstavile visokim reprezentativnom nastupima, u svakom smislu opravdavši brojne osvojene nagrade. Nino Gurevič je prvo prenela duh Mocartovih Varijacija u Be-duru, K. 500, osvajajući kristalno jasnim tonom i precizno iznivelisanim zvučnim odnosima desne i leve ruke, da bi potom, u skladu s posvetom događaja, evocirala muziku Klare Šuman. Tumačila je Tri romanse op. 21, ističući u njima setno obojena raspoloženja i romantičarski razvijenu melodičnost, kao i naglašenu ekspresivnost i postepeno „zgušnjavanje“ fakture, zatim i nežno lirsku skercoznost, najzad i rasplamsalu virtuoznost i zahuktalost tempa.
Razumljivi programski izbor doneo je potom Tri fantastična komada op. 111 Roberta Šumana, s pojačanom bujnošću, strastvenošću, „čvrstinom“ i bogatstvom sadržaja, osvajajući interpretativnom dubinom, prisnošću s instrumentom i zaobljenom punoćom zvuka. Iako povremeno odajući i izvesnu napetost u tumačenju tako koncentrisanih muzičkih sadržaja, vrhunac večeri je postigla u tehnički veoma zahtevnoj i tematski i emocionalno raskošnoj, energično započetoj, Sonati b2. 2 u be-molu Sergeja Rahmanjinova, gradeći je osmišljeno, sigurno, odlučno i posvećeno, do detalja prikazujući svoj dovršeni pijanizam, u suštini usaglašen s nepogrešivim i legendarnim izvođaštvom njenog autora, zapamćenog i kao jednog od najvećih majstora klavira u istoriji muzike.
Veče kasnije, Ani Takidze je takođe oduševila zavidnim interpretativnim ostvarenjima, od prve osvajajući kvalitetom udara, velikom ekspresivnošću, širokim dinamičkim rasponom i besprekornim vladanjem instrumentom, ali i samosvojnom muzikalnošću. Pod nazivom „Kjarina“ (kako je Šuman zvao svoju suprugu Klaru), resital je započela takođe Mocartom (koji se poput lajtmotiva provlačio centralnim delom festivala) i to Sonatom K. 333 u Be-duru, svirajući je upravo bestežinskom lakoćom, senzibilnošću izraza i savršeno iscizeliranim ukrasima. Publika u Vranju ne aplaudira između stavova, sluša muziku usredsređeno, pa je i drugi stav protekao u neometanom toku, „dišući“ prefinjeno i s odmerenim cezurama, te je tim očitije delovala gipkost, zanosna odlučnost i prava mocartovska sonornost završnog stava.
Susret s Ani Takidze bio je za nas potpuno iznenađenje i otkrovenje, pa smo tako doživeli i romantičarsku suptilnost Šopenovih prvih nokturna iz opusa 27 i opusa 15. Potpuno iznivelisan mir i kontemplacija, ali i beskrajna nežnost, podvučena eruptivnim udarima u basovima, doneli su odgovarajući predah pred Svitom iz baleta „Žar ptica“ Igora Stravinskog, prvi put predstavljenoj na koncertnom podijumu Doma vojske. Čitav arsenal superiorno korišćenih tehničko-izražajnih sredstava i najširi spektar evokativnosti i tonskih boja, burne akceleracije i veliki uzlazni glisando krasili su efektno izvođenje.
Šumanovoj Kjarini bila je posvećena i završna tačka, Karneval op. 9, kompozitorov čarobni muzički svet pun rastrzanih emocija, strastvenosti, čežnjivosti i najrazličitijih kontrastnih raspoloženja i karakternih „sličica“ raspoređenih specifičnim zvučnim i perkusionitičkim efektima po celoj klavijaturi. U duboko promišljenoj, ali i čudesno osećajnoj interpretaciji Ani Takidze, spojene jedinstvenim dahom, svaka je dobila svoju prelepu melodiku, adekvatnu dinamiku, akcente i agogiku, ustreptalost, zanesenost, eruptivnost, senzitivnost, tvoreći jedinstvenu impresivnu celinu.
Marija Adamov