Dafer Jusef, kompozitor, pevač, udista... u sredu na Nomusu

Muzika ovog Tunižanina sa austrijskom adresom ima korene u sufijskoj tradiciji, ali je uvek bila širom otvorena i za muzičke ideje iz ostalih kultura, a pre svega za džez. Svojim poetskim pristupom sviranju na udu, tradicionalnom arapskom žičanom instrumentu, te kompleksnim kompozicijama obojenim arapskim ritmovima i duboko afektiranim pevanjem, Dafer zauzima gotovo kultno mesto na svetskoj sceni, i to već dugi niz godina.

– Da sam se rodio drugde u Africi, svirao bih bubnjeve ili koru, da sam rođen u Njujorku – bio bih kontrabasista ili saksofonista; ali ja sam srećan što sam rođen u Tunisu, jer volim zvuk uda. Moj glas je instrument kroz koji pevam i otkrivam nove zvuke, a ud je produžetak mog glasa. I obrnuto – naveo je u jednom intervjuu.

Ako se na ovo nadoveže i njegovo priznanje da je klavir prvi put video kao devetnaestogodišnjak po dolasku u Beč na studije muzike, dobija se okvirna slika o simbiozi uticaja različitih kultura, koji bi mogli najbolje opisati Daferovu muziku.

– Ja sam kao sunđer: upijam sve na svom putu. Osećam se kao mozaik svega. Sve te stvari su deo mog tela i duše...

U dosadašnjoj karijeri on je sarađivao sa nizom značajnih imena džeza - „Paganinijem kontrabasa” Renoom Garsija-Fonsom, trubačima Markusom Stokhauzenom i Paolom Fresuom, gitaristom Ngujenom Leom, trombonistom Kristijanom Mutšpilom, pijanuistom Tigranom Harmasjanom, bubnjarem Markom Đulijanom...

– Ovi muzičari su moj bankovni račun! (smeh) Od njih dobijam ideje. I onda se igram s njima. Naravno, nadam se da i oni dobijaju nešto od mene. Moram da kažem da bez njih ne bih bio tu gde sam danas, niti gde želim da idem. Svi ovi susreti su zaista važni, mnogo važniji od jedenja kavijara ili ispijanja šampanjca – rekao je za London Jazz News.

Poslednjih godina puno je Dafer sarađivao sa sjajnim imenima norveške new jazz scene, poput Nilsa Petera Molvaera, Bugija Veseltofta, Jana Banga, Arvea Henriksena te Eivinda Arseta.

– Ne bih mogao da budem muzičar da me džez ne zanima.  Naravno, volim klasičnu muziku, tradicionalnu muziku, elektronsku muziku. Volim sve vrste muzike koja me može dirnuti, ako je urađena s ljubavlju i originalnošću. Ali džez – on me podseća na vreme kada sam bio mlad u svetu arapske muzike. U mnogo tradicionalne muzike postoji improvizacija. Za to putuješ između (arapskih) makama, između raspoloženja - zato ga volim. Onda, naravno, sa džezom na sceni možete imati bilo koga, različite ljude, bilo koju perspektivu života. Mogu biti Afroamerikanci, Evropljani, Norvežani, Brazilci, Indijci, Afrikanci, i svi oni pokušavaju da izgrade isti jezik. Na sceni svi pokušavaju da pričaju zajedničkim jezikom, uvek tražeći druge teksture za ovaj jezik. I to je ono što volim u džezu.

Po vlastitom priznanju, ono što traži je trenutak onoga što bi on nazvao „letenje”.

– To je kada ne kontrolišete svoje telo koliko svoju dušu. Osećate više svoju dušu nego svoje telo. Naježite se! Napustite planetu. Da slušam glasove, uvek se naježim. Čak i na sportskom stadionu. Ne volim baš toliko fudbal, ali to što čujem ljude koji viču zajedno daje mi taj osećaj. To je letenje.

Ako govori o tome ko mu je promenio život, ne krije da je to Majls Dejvis

– On me je naterao da sanjam. Usvojoj karijeri je uradio mnogo – i uvek je radio nove stvari, imao je nove ideje. I kao vođa bio je velika inspiracija – način na koji okuplja ljude. To je i moj cilj – da mogu da imam muzičare oko sebe koji zaista dele moju priču. Kad god imam novi projekat, uvek razmišljam o Majlsu. Danas govore o njemu kao o proroku; ne u religioznom smislu, već u kontekstu umetnosti.

U portfoliju Dafera Jusufa istaknuto mesto imaju koncerti sa Londonskim simfonijskim orkestrom, a njegov talenat se proteže i na svet filmske muzuike, pa je, recimo, sarađivao sa Džejmsom Hornerom na saundtreku „Čudesnog Spajdermena”, kao i Albertom Iglesijasom, koji je potpisao muziku za ostvarenje „Egzodus: Bogovi i kraljevi” Ridlija Skota.

– Verujem da je mnogo stvari suđeno. Ponekad se stvari dešavaju i nemate pojma zašto, ali moraju da se dogode, jer imate put ili put kojim treba da idete - u tome vam pomažu majka priroda, Bog ili nešto treće. Samo otvorite oči i svoj um, i možete to uzeti...

Kompozicije Dafera Jusefa su često lirski koncipirane oko poezije starovremenih arapskih pesnika, pri čemu istražuje predele suptilnih zvučnih sklopova koji izviru gotovo iz tišine.

– Nisam toliko religiozan. Odrastao sam sa islamskom tradicijom, i ono što još imam od toga je osećaj za mistično. To je ono što je muzika za mene. Zatim je tu sufizam. U Tunisu postoji mnogo škola sufizma, ne samo jedna. A ja dolazim iz škole koja kaže da je sve posvećeno Bogu, kao kada igračica podigne ruku tražeći Boga. Da sam sufija, ne bih bio ovde, bio bih u Tunisu i žive samo za Boga. Ne treba mi to. Ako me je Bog, stvorio to znači da imam mogućnost da sam odlučujem. Ja sam muzičar.

Kritičari se slažu da je iskustvo slušanja njegovog glasa i instrumenta, bilo uz prizvuk tradicionalnog i mističnog, ili nasuprot tome savremenog i eksperimentalnog, gotovo ravno transcendenciji u spiritualni svet, kojim vladaju mir i ljubav. Jer, Dafer Jusef je „umetnik koji je u stanju da kreira specifičan ambijent opasan nevidljivim zidom, što posvećenog slušaoca nagrađuje na najlepši način”.

          M. S.