Дафер Јусеф, композитор, певач, удиста... у среду на Номусу

Музика овог Тунижанина са аустријском адресом има корене у суфијској традицији, али је увек била широм отворена и за музичке идеје из осталих култура, а пре свега за џез. Својим поетским приступом свирању на уду, традиционалном арапском жичаном инструменту, те комплексним композицијама обојеним арапским ритмовима и дубоко афектираним певањем, Дафер заузима готово култно место на светској сцени, и то већ дуги низ година.

– Да сам се родио другде у Африци, свирао бих бубњеве или кору, да сам рођен у Њујорку – био бих контрабасиста или саксофониста; али ја сам срећан што сам рођен у Тунису, јер волим звук уда. Мој глас је инструмент кроз који певам и откривам нове звуке, а уд је продужетак мог гласа. И обрнуто – навео је у једном интервјуу.

Ако се на ово надовеже и његово признање да је клавир први пут видео као деветнаестогодишњак по доласку у Беч на студије музике, добија се оквирна слика о симбиози утицаја различитих култура, који би могли најбоље описати Даферову музику.

– Ја сам као сунђер: упијам све на свом путу. Осећам се као мозаик свега. Све те ствари су део мог тела и душе...

У досадашњој каријери он је сарађивао са низом значајних имена џеза - „Паганинијем контрабаса” Реноом Гарсија-Фонсом, трубачима Маркусом Стокхаузеном и Паолом Фресуом, гитаристом Нгујеном Леом, тромбонистом Кристијаном Мутшпилом, пијануистом Тиграном Хармасјаном, бубњарем Марком Ђулијаном...

– Ови музичари су мој банковни рачун! (смех) Од њих добијам идеје. И онда се играм с њима. Наравно, надам се да и они добијају нешто од мене. Морам да кажем да без њих не бих био ту где сам данас, нити где желим да идем. Сви ови сусрети су заиста важни, много важнији од једења кавијара или испијања шампањца – рекао је за Лондон Jazz News.

Последњих година пуно је Дафер сарађивао са сјајним именима норвешке new jazz сцене, попут Нилса Петера Молваера, Бугија Веселтофта, Јана Банга, Арвеа Хенриксена те Еивинда Арсета.

– Не бих могао да будем музичар да ме џез не занима.  Наравно, волим класичну музику, традиционалну музику, електронску музику. Волим све врсте музике која ме може дирнути, ако је урађена с љубављу и оригиналношћу. Али џез – он ме подсећа на време када сам био млад у свету арапске музике. У много традиционалне музике постоји импровизација. За то путујеш између (арапских) макама, између расположења - зато га волим. Онда, наравно, са џезом на сцени можете имати било кога, различите људе, било коју перспективу живота. Могу бити Афроамериканци, Европљани, Норвежани, Бразилци, Индијци, Африканци, и сви они покушавају да изграде исти језик. На сцени сви покушавају да причају заједничким језиком, увек тражећи друге текстуре за овај језик. И то је оно што волим у џезу.

По властитом признању, оно што тражи је тренутак онога што би он назвао „летење”.

– То је када не контролишете своје тело колико своју душу. Осећате више своју душу него своје тело. Најежите се! Напустите планету. Да слушам гласове, увек се најежим. Чак и на спортском стадиону. Не волим баш толико фудбал, али то што чујем људе који вичу заједно даје ми тај осећај. То је летење.

Ако говори о томе ко му је променио живот, не крије да је то Мајлс Дејвис

– Он ме је натерао да сањам. Усвојој каријери је урадио много – и увек је радио нове ствари, имао је нове идеје. И као вођа био је велика инспирација – начин на који окупља људе. То је и мој циљ – да могу да имам музичаре око себе који заиста деле моју причу. Кад год имам нови пројекат, увек размишљам о Мајлсу. Данас говоре о њему као о пророку; не у религиозном смислу, већ у контексту уметности.

У портфолију Дафера Јусуфа истакнуто место имају концерти са Лондонским симфонијским оркестром, а његов таленат се протеже и на свет филмске музуике, па је, рецимо, сарађивао са Џејмсом Хорнером на саундтреку „Чудесног Спајдермена”, као и Албертом Иглесијасом, који је потписао музику за остварење „Егзодус: Богови и краљеви” Ридлија Скота.

– Верујем да је много ствари суђено. Понекад се ствари дешавају и немате појма зашто, али морају да се догоде, јер имате пут или пут којим треба да идете - у томе вам помажу мајка природа, Бог или нешто треће. Само отворите очи и свој ум, и можете то узети...

Композиције Дафера Јусефа су често лирски конципиране око поезије старовремених арапских песника, при чему истражује пределе суптилних звучних склопова који извиру готово из тишине.

– Нисам толико религиозан. Одрастао сам са исламском традицијом, и оно што још имам од тога је осећај за мистично. То је оно што је музика за мене. Затим је ту суфизам. У Тунису постоји много школа суфизма, не само једна. А ја долазим из школе која каже да је све посвећено Богу, као када играчица подигне руку тражећи Бога. Да сам суфија, не бих био овде, био бих у Тунису и живе само за Бога. Не треба ми то. Ако ме је Бог, створио то значи да имам могућност да сам одлучујем. Ја сам музичар.

Критичари се слажу да је искуство слушања његовог гласа и инструмента, било уз призвук традиционалног и мистичног, или насупрот томе савременог и експерименталног, готово равно трансценденцији у спиритуални свет, којим владају мир и љубав. Јер, Дафер Јусеф је „уметник који је у стању да креира специфичан амбијент опасан невидљивим зидом, што посвећеног слушаоца награђује на најлепши начин”.

          М. С.