Bogdan Đorđević, pijanista: Klasična muzika ume da ohrabri slušaoca

Ovaj rođeni Novosađanin je završio osnovne, specijalističke i magistarske studije klavira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zaposlen je u Muzičkoj školi „Isidor Bajić”. Uz to, redovno priređuje koncerte, kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu. Relativno skoro je Bogdan Đorđević nastupao u Novom Sadu, krajem avgusta u Sinagogi, i evo sada na istom mestu još jednog njegovog nastupa, na kojem najavljuje i učešće mladih solo pevača.

 Kako birate program za koncerte, ima li neke razlike u njihovim konceptima?

- Uglavnom su kompozicije nekako dramaturški povezane. Tematski su skoro uvek iste, tako da mogu da kažem da uvek sviram isti koncert, ali s različitim kompozicijama. To znači da sve ono što sam kao učenik i kao student voleo da sviram, a i kada danas napravim tu konstelaciju, onda to zvuči zapravo kao jedna velika kompozicija. Ona je, na neki način, slična po svom karakteru, melanholiji, patetici. Generalno, takav je pogled svih nas na savremeni život. Ali klasična muzika ipak nekako ume da ohrabri slušaoca, jer je to duhovna i umetnička dimenzija, koja može da nas trgne iz stanja indiferencije, da bismo nešto krenuli da radimo, promenimo, popravimo.

 Ovog puta ste uključili i solo pevače?

- Jeste, prošli put su oni bili iznenađenje, i shodno tome, s obzirom da sam sa koleginicom Anđelom Saramandić i sa Martom Balaž u svakodnevnom kontaktu, i pratim razvoj naših talenata, prošli put je nastupilo njih četvoro, a sad će ih biti nešto više. Biće tu i operskih arija, dueta i solo pesama. Jako je važno za njih u tim godinama da nastupe pred 400 - 500 ljudi, i da osete svoj glas u toj akustici. Oni su uglavnom nastupali kao članovi hora, škole i akademije, a sad će kao pravi solisti. Taj program oni ozbiljno spremaju, nastupaju sa njim i na takmičenjima, dobitnici su nekih nagrada i stipendija, i jako im je to važno zbog iskustva. S druge strane, ja sam u ovoj školi korepetitor i ne želim svoje matično usmerenje da zapostavim, tako da mogu reći da na dva koloseka delujem.

Što se tiče klavirskog resitala, on je od takvih kompozicija sačinjen, da ne želim da zapostavim svoje mladalačke snove i ambicije, a s druge strane, organizujem besplatan koncert, jer smatram da moramo raditi na formiranju publike. Osamdeset odsto posetilaca koncerata klasične muzike smo mi, i ne bi bilo dobro da se u tom začaranom krugu sve odvija. Zahvaljujući društvenim mrežama, i nekim marketinškim trikovima kojima se služim, pokušavam da svaki put pozovem publiku na koncert, u ta dva termina, u vreme zimskog, odnosno letnjeg raspusta, kada imam malo više vremena za sebe da to pripremim. Naravno, paralelno nastupam i u Beogradu, odsviram još nekoliko resitala u toku godine, kada mi se ukaže prilika, ali ipak je fokus na novosadskoj Sinagogi. 

 To su resitali, a imate li ambicije da svirate sa simfonijskim orkestrom?

- To je baš komplikovano pitanje. Za sada sam angažovan jako mnogo sa solo pevačima. Mi smo dobili nekoliko vrlo značajnih prilika da nastupimo, pred vrlo važnim zvanicama, i sad čak širimo repertoar. Traženo je od nas da izvodimo i neke kompozicije koje ne pripadaju klasičnoj muzici, ali imaju nešto zanatski vrlo zahtevno. Kao korepetitor sviram orkestraciju, tako da bi za mene to bilo posebno interesantno. Bio bi to neverovatan izazov, ali za sada smatram da je i ovakav način aktivnosti prilično naporan.

Meni je ipak fokus na resitalu, koji sam, pre svega, zamislio kao svojevrsnu monodramu. Mislim da ono, što se rečima ne može iskazati, može se reći tonovima, i to upravo kompozitora 19. veka, koji kao da su danas pisali ova dela. A opet, što se tiče nove muzike, mi smo na neki način pomalo razočarani, konkretno ja uopšte ne znam koja je pesma hit godine, za razliku od vremena kada sam išao u osnovnu ili srednju školu. Tadašnji MTV se nikada neće ponoviti, što se tiče kvaliteta produkcije.

Posmatrajući na taj način ulogu muzike u našem životu za sebe bih rekao da sam u ovom trenutku možda jedinstven primer da mogu da odsviram više različitih žanrova. Ali, ipak, što se tiče prve ljubavi, to je ono što sam voleo još kada sam bio učenik ove škole, a posebno sada kada sam profesor. U stvari, još uvek nisam svestan estetskih kriterijuma koje nose dela tih autora. Konkretno, nekoliko tih kompozicija, koje sam oduvek želeo da savladam, baš zato želim to da kažem, zbog njihove zahtevnosti, i da ih imam na svom repertoaru.

-  Sve više kognitivni doživljaj muzike preovladava u odnosu na emotivni, ili mladalački koji nas polako napušta, ali ostaju neka sećanja i mašta koju smo imali kao generacija koja je stasavala devedesetih. Nama je klasična muzika bila beg od stvarnosti, i kada malo bolje pogledam, možda je bolje ostati u svetu fantazija i snova, zato što surova realnost jeste logična, ali je svet umetnosti ipak lepši. Između te dve paralelne stvarnosti uvek biram ovu drugu, i, kako bih što više boravio u njoj, moram što više vežbati, spremati se, i zakazivati koncerte.

N. Pejčić