Aleksandra Vrebalov: Impuls da stvaram pojačan u teškim okolnostima

Zbog pandemije koja je svima poremetila živote, Aleksandra Vrebalov obrela se ranije u svom domu u Novom Sadu, ali, već naviknuta da joj se život odvija ne samo na relaciji Njujork - Novi Sad, ne prekida da radi i stvara, čak i u ovakvim prilagođenim, kućnim uslovima, nalazeći u svemu tome dobru stranu.

Uostalom, sada je najbolje raditi, ukoliko se može, dok se čeka povratak na dnevnu rutinu uobičajenog života, u kojem će nas ođednom čekati pregršt i privatnih i profesionalnih obaveza, koje treba ispuniti, menjajući i prilagođavajući rokove i termine. Sve to očekuje i Aleksandru Vrebalov. 

Mnogima je sada sve ispreturano u planovima i agendama, pa i vama, i umesto da budete u drugoj polovini aprila prisutni na Nomusu, evo vas ovde u Novom Sadu ranije, iz svima poznatih razloga. Kakav sticaj okolnosti je vas pratio u ovoj situaciji, i koliko se sve to odražava na vaše obaveze i planove? Šta se sve poremetilo?

- Objavljivanje pandemije 11. marta me je zateklo u Njujorku. Tamo je 13. marta bio zakazan koncert sa gudačkim kvintetom “Sybarite5” povodom izdavanja novog CD-a, na kom je i moj komad, a potom je trebalo da otputujem u Klivlend, na pripreme za premijeru celovečernjeg komada “Antene” u Muzeju umetnosti. Svaki sat su se otkazivali javni događaji, pa je bilo jasno da će u narednih par dana sve stati. Kada je Tramp objavio ograničenje saobraćaja sa evropskim zemljama, rešila sam da što pre odem iz Njujorka. Grad je, zbog gustine ljudi i specifične povećane energije, intenzivan i u regularnim okolnostima. Osećala sam da je u vreme epidemije bolje da odem sa Menhetna ako je moguće, i imala sam sreće.   

Kakav će položaj umetnosti i umetnika biti posle, da li mislite da će se promeniti?

- Globalno proživljavamo traumatično iskustvo i postoji mogućnost da nam se kolektivno povisi svest. Za razliku od svetskih ratova gde su postojale dobra i loša strana, pobednici i pobeđeni, sada je čovečanstvo izloženo zajedničkom stradanju koje može da nas osvesti i približi. Sve je stalo što se tiče proizvodnje materije, ako nije esencijalno. Ono što nije stalo nego, naprotiv, cveta u ovom trenutku, vezano je za kreativnost, duhovnost, i za pomoć drugima. U tom smislu svi koji isceljuju - kreativnošću, humorom, ili bukvalno stojeći uz postelje bolesnih su ključni karakteri ovog najznačajnijeg vremena kroz koje smo živeli. Sada kada su stale fabrike, kada je pala berza, kada ne lete avioni, kada škole ne rade, kada se ukotvljuju vojni brodovi, jer su mornari zaraženi, kada ne rade restorani - kreativnost nije stala. Volela bih da se toga setimo kada sve prođe - bez čega smo mogli, a šta nam je uz vazduh i hranu i dalje bilo potrebno. Ja se o tome svakodnevno preispitujem. Inače, primetila sam ujutro kada izađem na terasu, da je vazduh počeo drukčije da miriše.

Može li se naše trenutno stanje pandemije izraziti nekako muzikom? Kako bi ona trebalo da zvuči?

- Moja najveća, stara fantazija je da širom zemaljske kugle svi istovremeno držimo jednu frekvenciju i da se kroz taj zvuk ujedinimo i njime nađačamo frekvenciju rata, patnje, bolesti, bede. O tome često maštam kada gledam naš grad pun nesloge, o tome sam maštala na Bliskom istoku, radeći sa decom rasejanom ratovima, o tome sada maštam dok gledam interaktivne mape sveta i kako planetu preplavljuje virus, kao “ton” koji još nismo naučili kako da integrišemo.

Da li je teško komponovati u ovakvim trenucima?

- Impuls da se stvara je kao impuls da se živi, i on je kod mene pojačan u teškim okolnostima. Činjenica da ova situacija nije usmerena na nikog od nas lično nego je svetska pošast koja nas je sve jednako zadesila, olakšava mi sedenje za stolom. Svakodnevno pišem muziku i kreativno se razmenjujem sa drugim muzičarima. Ovo oslobođeno vreme bez putovanja i obaveza izvan kuće otvara prostor za istraživanja za koja inače ne bih imala vremena. Jasno mi je da mnogo ljudi globalno u ovom trenutku prolazi kroz patnju i gubitke, tako da mogućnost da radim doživljavam kao privilegiju. Nikada nisam intenzivnije osećala pripadnost mojoj muzičarskoj porodici nego ovih dana - dok mi svako iz svoje izolacije šalje materijal za zajednički rad. Realnost nam je nova, a u privatnosti radnog prostora, ogoljeni od naših spoljašnjih identiteta svi smo slični: monah Jerotej u svojoj keliji, dok pričamo o vizantijskom napevu na kom radimo, Špira u potkrovlju na novosadskoj Avijaciji, dok preslušavamo semplove koje ćemo staviti u novi zajednički komad, četvoro mojih saradnika iz Kronos kvarteta sa kojima prvi put imam probu na pet lokacija istovremeno, i koji će prvi put za 45 godina provesti celo proleće bez turneja, kod kuće u San Francisku. Kafa pored kompjutera, skice i note, niko nigde ne žuri. Dok tražimo nove načine za rad nismo ni blizu efikasni kao u normalnim okolnostima. I, naravno da ništa ne zamenjuje osećaj povezanosti kao kada smo u istom prostoru, ali urgentnost želje da stvorimo nešto zajedno i neobičnost tog novog procesa će stvoriti neku novu lepotu.

Šta je sledeći kompozitorski zadatak, koji vas intrigira, zaokuplja, očekuje?

- Trenutno radim na operi koja ima zakazanu premijeru na leto 2021. godine na Glimerglas festivalu. Direktorka festivala Frančeska Zambelo koja vodi i Nacionalnu operu u Vašingtonu, pozvala me je da sa libretistkinjom Debrom Brevort napišem komad na temu protokola američke vojske, po kom se žene vojnika obaveštavaju o tragičnim gubicima na frontu. Emocije koje istražujemo su univerzalne i snažne: strah za bližnje, kajanje zbog propuštenih prilika da se pokaže ljubav, suočavanje sa smrću, i preispitivanje patriotizma u svetlu lične tragedije.        

Odlazili ste u sela blizu granice Turske i Sirije, da biste radili sa proteranom kurdskom decom. Kakva su vaša iskustva rada sa njima? Hoće li to biti izvodljivo i u budućnosti, s obzirom da smo sada svi u izuzetnim okolnostima, koje ograničavaju bilo kakve kontakte? 

- Stekla sam tamo mnogo prijatelja i zavolela sam tu decu.  Festival “Leteći tepih” se održava leti i po svemu sudeći neće ga biti ove godine.  Izbeglice su posebno ranjiva grupa u ovoj epidemiji, a konkretno deca koju znam su neuhranjena, po desetak ih živi u jednoj prostoriji, nema dovoljno medicinskog osoblja i bolničke nege ako je potrebna. Razmišljajući o njihovoj realnosti, koja je na kraju spektra drastičnog iskustva koje je meni lično poznato, volela bih da se iz ovog globalnog košmara svi probudimo svesniji i bolji, prema sebi, drugima, i prema planeti. Starija braća i sestre dece koju sam tamo upoznala su migranti koji prolaze kroz naše krajeve. Pročitala sam da migranti u Somboru za nas u ovom trenutku prave maske da nas zaštite od virusa. U svetlu svih promena i gubitaka - strukture, poslova, primanja i nažalost života (mn.), nadam se da ćemo kolektivno protreseni ovim iskustvom, birati poslove i odnose koji su bazirani na ljubavi, etičnosti, odgovornosti i zdravlju i da ćemo podići stepen saosećanja jedni za druge.

N. Pejčić