3+2: Čardaš rok tiražniji od Lepe Brene

Prodala je zvanično 630.000 primeraka svoga debitantskog albuma „Jesenja ruža”, što bi po statistici značilo da je svaka mađarska porodica u SFRJ kupila bar po tri-četiri ploče. (Međutim, dobro obavešteni izvori tvrde kako su zaposleni u „Jugotonu” te godine podelili debele viškove, zahvaćujući tom što je u trećoj smeni doštampano još 900.000 neregistorovanih, pa time i neoporezovanih nosača zvuka.)

A sve je počelo neku godinu ranije kada su se braća Buđi, Janoš, Đula i Zoltan, doselili u Temerin iz malenog sela Jermenovci, na obodu Deliblatske peščare i za svoj ansambl angažovali još dvojicu lokalnih muzičara. Pre nego što je otišao da osluži svoje u JNA, frontmen Zolika je desetak kaseta sa pesmama snimljenim u subotičkom studiju Gabora Lenđela (tokom sedamdesetih klavijaturista i vođa legendarne sarajevske hard-rok grupe „Teška industrija”) doneo u Radio Temerin na procenu potpisniku ovog teksta i Jožefu Vargi, rukovodiocu mesnog Centra za kulturu „Pap Pal”, koji je ubrzo postao menadžer benda. I već nakon prvog slušanja, veliko iznenađenje: klasična rok postava sa dve gitare, basom, klavijaturama i bubnjevima - ništa cimbalo, violine ili tambure raznih vrsta, karakteristične za mađarski tradicionalni melos - svirala je nešto što je bilo teško žanrovski odrediti - pre svega mađarski folklor, ali i srpske narodne i zabavne pesme, kao i svetske hitove, obradili su u modernim aranžmanima, što je, kad već nije imalo bolju odrednicu, prozvano „Lakodalmas„ ili „Bugyi rock„. Pratili su tada aktuelan trend domaćih narodnjaka, kojima je postala tesna lajkovačka pruga, moravska „dvojka„ i nezaobilazna harmonika „Dalape”.

Bilo je uvek (pre)puno na brojnim veselicama svakojakih povoda gde su pozivani širom Vojvodine, ali nikako nisu mogli naći izdavača, pa su tako mnogi talenti propali samo zbog toga što Novi Sad nije imao svoje diskografsko preduzeće. A onda se desilo čudo neviđeno, jer je neko iz komercijalnog sektora „Jugotona” vizionarski poverovao poslovođi subotičke prodavnice svoje firme, koji je garantovao da će sigurno prodati bar 10.000 ploča grupe „Három plusz kettő”. Pragmatični Zagreb je prvi promovisao beogradske novotalasne grupe, ali nije bio gadljiv ni na profit od narodnjaka sa balkanske istočne strane (sad ih pogrdno etiketiraju kao cajke), pa je dotad nepoznatim Temerincima kasnije uručio silne zlatne i platinaste ploče.

Mega i giga tiraži „čardaš roka” očigledno su otišli na tržište Mađarske, pa je došlo vreme da se tamo i promoviše. Međutim, to nije bilo baš skroz jednostavno, jer je, našavši se na samom obodu bloka Varšavskog pakta, višedecenijski mađarski lider Janoš Kadar primenjivao „gulaš socijalizam”, odnosno njegovu nešto malo mekšu varijantu, pa rokenrol nije tretiran kao izmišljotina trulog Zapada, već postao etabliran i pomagan. Punili su čak i stadione „Hobo bluz bend”, „Metro”, „Fonograf”, a „Lokomotiv GT” ili „Omega”, čak imali i internacionalnu karijeru i hitove, te nastupali u Japanu i SAD (istina po kampusima i dvoranama tamošnjih koledža), pa onaj deo javnosti koji nije bio sklon folkloru, pa makar bio i domaći, narogušeno je dočekao najavu nastupa tamo nekih anonimusa sa periferije bivše kraljevine Ugarske.

Međutim, publika se više pita od „elite”. Kruna turneje je 1987. bio koncert u samoj prestonici, za koji je prodato čak 12.000 ulaznica (više nego što je uspelo Tini Tarner ili ser Eltonu Džonu), popularnost „3 2” se više nije mogla zaobilaziti i prećutkivati, pa je knjigu posvećenu fenomenu grupe napisao Geza Riško, ugledni novinar iz Budimpešte. Zahvaljujući Temerincima, narednih godina postali su i među severnim komšijama popularni neparni balkanski ritmovi.

U više navrata išli su na turneje po Rumuniji, Zapadnoj Evropi, SAD, Kanadi i Australiji, uglavnom tamo gde postoji brojna mađarska dijaspora. Snimili su više od 20 albuma, prodatih u ne zna se koliko miliona ploča, kaseta i CD-a. Da se na „ 3 2” može dobro zaraditi shvatila je i mađarska filijala svetskog koncerna „Soni”, koji im je 2005. štampao kompilacijski CD „Újra Itthon„.

Nakon skoro četiri decenije karijere i sa zavidnom kilometražom, u dosta podmlađenom sastavu, grupa više ne mora da previše i prečesto okapava po studijima i snima nove pesme jer imaju dovoljno starih da mogu održati i desetak koncerata a da ne ponove isti repertoar. Sa stečenim reputacijom i dalje mogu da biraju koliko će, kada i gde da sviraju.

Mile Milojević