Milan Mumin: Amerika je morala da mi se dogodi

koji su imali priliku da iz prve ruke čuju nešto o novitetu, ali i saznaju što-šta o Muminovim planovima, kao i da evociraju brojne uspomene na protekle godine. Utisak je da je okidača za ideju o solo-materijalu nastao onog trenutka kada je originalnu postavu napustio gitarista Mario Kalin. Sa tih pozicija smo i počeli razgovor s Milanom Muminom.

Da li je i koliko Mariovo napuštanje benda Love Hunters 2002. godine uticalo na početak tvoje solo karijere?

– Ne, osim što me je intimno jako pogodilo i uvredilo, nema ni sa čim drugim  neke posebne veze. Odmah posle toga smo uradili lepu turneju sa mnom na akustari kao drugoj gitari i to mnogi smatraju odličnom fazom i postavom, a sve je krunisano koncertom i koncertnim albumom „Live in Bistro.“ Sećam se, međutim, da smo, kada je Mario saopštio svoju odluku u jednoj našoj lokalnoj kafani, morali obojica suzu pustiti, toliko nam je bilo teško! Osećao sam se kao kad te prva ozbiljna devojka i velika ljubav ostavi, kao da mi je neko ruku ili deo tela amputirao...

Kako je uopšte došlo do selidbe u Njujork, da li si znao kuda tačno odlaziš i šta ćeš raditi?

– Naša karijera je te 2003. udarila u plafon, odsvirali smo sva raspoloživa mesta, stadione, trgove, barove, klubove i osećao sam potrebu za nekom promenom. Ceo život sam imao privilegiju da putujem , čak i u doba najgore krize, ali nikad nigde nisam baš živeo. Upravo je to za moj avanturistički duh predstavljalo izazov, mada nikad sebe nisam smatrao za emigranta, niti bi to bio spreman da budem. Non-stop sam bio i tamo i ovamo. Pošto sam ceo život čestit i „krvavi“ radnik, znao sam da se nigde neću obrukati i propasti, a da sam znao šta me čeka, nisam, ni izbliza. Bila je to jedna od onih stvari koja se „morala“ desiti.

A momenat kada si odlučio da tamo napraviš bend, kako se to odvijalo, da li je bilo audicije, nečije preporuke, na koji način si birao članove?

– Na mog gitaristu Aleksa i bubnjara Robert Grina sam naleteo vrlo brzo, super smo se skontali i ostali vrlo bliski do današnjih dana. Basista, za koga sam mislio da će biti najmanji problem, nikako se sve do samog kraja nije pojavljivao. Bilo je i ovih i onih, ljudi su dolazili, par audicija smo raspisali i – ništa! U poslednjem trenutku, pred sam ulazak u studio, spasao nas je naše gore list i jedan od „najstrahotnijih“ basista „ever“, Nikola Čikojević Čik iz Vranja i večno mu hvala.

„Asthma Sky“ sniman je 2008. godine. Šta je osnovna razlika između tog i albuma „In Case That One Of Them Is You“?

– Suštinska razlika je u samoj svirci, ono smo bili band i sve pesme su moje, a na „In Case...“ sviraju „suvi“ profesionalci i na njemu su dve pesme mog producenta Klej Harpera. Prvi sam finansirao sam, a drugi je moj prvi potpuno američki album, gde finansijski nisam uložio ništa i prvi put da je jedna mašinerija iza mene u Americi. Nikad nisam svirao sa profesionalcima, te sam i dalje najsrećniji kad su iza mene moji „Hantersi“. Ali ovo mi je bilo jedno fantastično iskustvo i ogromna čast da u srcu američkog juga sviram sa njihovim najboljim muzičarima, šta više, da me oni prate! Tim pre što sam ogromni poklonik i veliki fan tog zvuka.

 Svojevremeno si izjavio da „nijedna numera sa ‘Astme’ nije odmah prijanjala uz uho, da bi jedna po jedna pesma sa tog albuma, na četvrto-peto slušanje, jednostavno - osvajala“. Da li je to slučaj i s novim albumom?

– Mislim da je ovaj malo pitkiji, a neke stvari su već poznate našoj publici, samo su ovde u novom ruhu. Producent Harper ne voli baš puno gitare, a hteo je da se fokusira na moj glas, što do sada u našim produkcijama nije uvek bio slučaj. Lično me i dalje drži pank i ja bih to malo drugačije, ali bože moj, oni su mi stalno iznova dokazivali da dobro znaju šta rade, te sam im se u potpunosti prepustio, a sve u želji da i sebe pomalo vidim i doživim u nekom drugom ruhu, svetlu, stilu...

Očigledno je da ti je film „Love Hunter“ otvorio mnoga vrata na amerskoj sceni?

– Apsolutno, uspeh je bio fantastičan, jednako koliko i neočekivan, a američka turneja koja je usledila u oko 20 gradova – predivna. Sama činjenica da je jedan ultra niskobuyetni film pohvaljen na pola strane „Njujork tajmsa“ i odmah potom „Holivud reportera“ je gotovo neverovatna, u oba slučaja sa mojom fotkom u zaglavlju! I mnogi drugi su imali samo reči hvale, a kruna svega je to da su i moji sadašnji producenti Klej Harper i Ruiri Kulkalen došli na ideju da sarađujemo, upravo videvši film.

Novosađani će te s „Hantersima“ videti na Štrandu 27. juna. Hoćeš li im tom prilikom predstaviti i tvoj novi solo album ili je to nespojivo?

– Iako neke pesme nisu moje, kada sam ih otpevao zazvučale su skroz „huntersovski“. Dobio sam „amin“ da radim šta i kako hoću, te ću verovatno pesmu „Same Moon“ uvrstiti u repertoar.

Porodica, supruga i sin, što uostalom sve češće i sam pominješ, zahtevaju tvoju pažnju i brigu. Koliko će porodične obaveze omesti da uspešno guraš na dva muzička, a možda povremeno i na još nekom umetničkom „frontu“?

– Znaš onu staru, kad je ekipa dobra, jači smo od sudbine. Užasno mi prija porodica i svaki momenat sa njima je čist užitak. Ja koji nikad nisam bio u tom fazonu, pa nisam ni sada, ali slobodno mogu reći da je sve mimo toga (porodice, gde svrstavam i bend) čisto „sviranje onoj stvari“. Imam i neopisivu sreću da je supruga/menayer takođe pankerka & rokerka, a i sin se sve češće hvata gitare i mikrofona!

Sava Savić

Lak za održavanje

Predstoji ti i američka turneja, dakle, valja se dobro odmoriti pre nego spakuješ kofere i ponovo se otisneš „preko bare“. U trenucima razbibrige i opuštanja, voliš da opašeš kecelju i uzmeš kutlaču. Šta u tom slučaju, biraš: kotlić –ili roštilj?

– Jedva čekam turneju i mislim da za jednog muzičara mog profila nema ničeg lepšeg od sviranja po američkom jugu. Uvek sam bio veći poklonik „kašike“, mada volem sve! Stvarno, ni sam ne znam šta mi je draže, obožavam sve iz svake vode, sve vrste mesa, perad, sve mlečno, ali i sve „vegi“! Lako mi je izaći u susret, lak sam za održavanje,  ali pošto voliš detalje, kao i naši čitaoci, evo odgovora: Što se svetskih kuhinja tiče, prvo mesto mi dele Tajland i Vijetnam, a drugo Japan i Koreja. Od materijala opet, najsvedenije, prvo mesto dele: jare, sva divljač i sve iznutrice!!!