IN MEMORIAM ĐORĐE BALAŠEVIĆ (1953–2021) Poslednja plovidba Panonskog mornara

Umro je od komplikacija izazvanih koronavirusom, izgubivši bitku sa upalom pluća. Pre tri dana je hitno hospitalizovan sa upalom oba plućna krila i odmah je dobio kiseoničku terapiju, a potom bio priključen i na respirator, ali do poboljšanja njegovog zdravstenog stanja, nažalost, ipak nije došlo.   

Rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu. Navodno, zbog toga što je rođen rano ujutro, majka je želela da se zove Zoran, ali je Balaševićev deda insistirao na imenu Đoka, po njemu. Na kraju je postignut dogovor i našli su se nekako na Đorđe. Balašević će kasnije šeretski tvrditi kako tim imenom nije bio oduševljen, ali da se za sve ove godine na njega navikao.

Što se tiče detinjstva, sam Balašević reći će u jednom intervjuu da je ono bilo sjajno, čak uzbudljivo. „Odrastao sam uz mnogo ljubavi, u staroj kući mog pradede, u Ulici Jovana Cvijića. Imao sam dvorište puno zelenog voća leti i kokošaka i pataka koje su trčkarale okolo. Možda najvažnije od svega, imao sam Dunav, koji je još tamo, ali nije više tako zelen kao što je bio, no ostao mi je velika ljubav. Samo kraći period živeo sam s roditeljima u središtu Novog Sada, valjda zato da baka i deda mogu biti malo sami, a valjda i zato što se smatralo da je život u zgradi simbol nekog višeg standarda, jer imali smo - roletne na prozorima”.

U srednjoj školi je hteo da postane fudbaler, no ipak je prevladala ljubav prema muzici. „Istina je da sam jednom izbačen iz gimnazije, ali nisam baš, kao u pesmi, padao tri-četiri puta. Naime, koliko god sam posle bio tolerantan, toliko sam u pubertetu bio incidentan igrač, morao sam oponirati profesorima. Najveći su mi problem bili neopravdani časovi u proleće. Imao sam bicikl i čim bi se u maju pojavilo sunce, seo bih na njega i otišao na Dunav, na pecanje. Imao sam u to vreme prijatelja Džoa Tejlora, ginekologa iz Gane, koji je, valjda iz verskih razloga, jeo mnogo ribe. Kako ja upecanu ribu nisam smeo nositi kući, jer su svi mislili da sam u školi, s Yoem sam sklopio svojevrsan dil: ja njemu ribu, a on će mi pisati opravdanja. I zaista sam imao opravdanje za oko 80 časova. Međutim, kad su mog oca nazvali iz škole da to provere, on je začuđen rekao: ’Pa on nije bolestan, on ide u školu!’ I tako me je, zapravo, on i izbacio iz gimnazije zbog svog shvatanja pravde i poštenja. To vam je ta generacija kako-se-kalio-čelik. Ja sam tu školu ipak završio, a posle se čak upisao i na fakultet.”

Studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu je ipak prekinuo, a ubrzo nakon što se 1977. priključio akustičarskoj grupi “Žetva”, snimili su singl “U razdeljak te ljubim”, koji je prodan u čak 180.000 primeraka, što je bio izuzetan tiraž čak i za veliku Jugoslaviju. U „Žetvi” se nije dugo zadržao, već sa Vericom Todorović osniva „Rani mraz”, grupu koja će s pesmom „Moja prva ljubav” nastupiti na festivalu Opatija ’78. Već tokom te godine “Rani mraz” izbacuje niz hit singlova, a uoči snimanja pesme “Računajte na nas” pridržuju im se bivši članovi grupe Suncokret - Biljana Krstić i Bora Đorđević. Godinu kasnije, 1979, pokoriće Splitski festival pesmom „Panonski mornar” i tada zapravo počinje – Balaševićeva era, koju će obeležiti vanvremenske pesme koje su se uz gitaru pevale zaista od Triglava do Đevđelije – „ Neki novi klinci”, „Život je more”, „Balada o Vasi Ladačkom” i još  mnoge, mnoge druge.

Uspeh Đoletovih pesama temeljio se na iskrenim tekstovima prepunim emocija, s kojima su mnogi mogli da se poistovete. U septembru 1979. godine svoju veliku popularnost potvrđuje na osam rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. U to vreme čak Zdravku Čoliću daje pesmu “Zbog tebe”, a biće i autor nekih tekstove za album “Sreo sam ljubav iz prve pjesme”  svojevremeno izuzetno popularnih “Srebrnih krila”. Krajem 1979. izlazi album “Odlazi cirkus” i to je poslednja ploča pod imenom „Rani mraz”. Potom će izdati 12 samostalnih studijskih albuma, te još sedam kompilacija najvećih hitova, a pogotovo će ostati upamćeni njegovi legendarni koncerti, koje je znao da priređuje u serijama a trajali su satima. 

U svojoj karijeri Balašević nije se okušao samo na polju muzike, već je napisao scenario i tumačio glavnu ulogu u TV seriji „Specijalna redakcija”, a glumio je i u TV serijama Vojnici, Pop Ćira i pop Spira i Panonski mornar. Napisao je i nekoliko knjiga: „Tri posleratna druga”, „I život ide dalje (sve dalje odavde...)”, „Dodir svile” i „Jedan od onih života”, a snimio je i film „Kao rani mraz”. Za svoj rad dobio je Februarsku i Oktobarsku nagradu Novog Sada, Nagradu punoletstva, Estradnu nagradu Jugoslavije, nagradu za literarni doprinos u području estrade na Domanovićevim danima satire, nagradu „Todor Manojlović” za poseban umetnički senzibilitet, a posle čuvenih koncerata u Sarajevu, održanih 7. i 8. februara 1998, proglašen je ambasadorom dobre volje Ujedinjenih nacija i to visoko priznanje mu je, dva meseca kasnije, na Petrovaradinskoj tvrđavi i zvanično uručila lično Sadako Ogata. „Mnogo je ljudi koji vole moje pesme i oni za mene nisu samo publika. Omogućili su mi da živim od svog talenta, radim ono što volim, u čemu uživam i, na kraju krajeva, da živim od toga.” Balašević je bio u sretnom braku sa suprugom Oliverom, kojoj je posvetio i mnoge pesme, a imali su troje dece: sina Aleksu i kćeri Jovanu i Jelenu.

Otišao je veliki pesnik, ovo je ogroman gubitak za našu kulturu, rekao je Momčilo Bajagić Bajaga. “Đole je bio jedan od simbola jugoslovenske pop scene i njegove pesme su bile prepoznatljive od Vardara pa do Triglava”, kazao je Bajaga. „Mnogo mi je teško i nikako ne mogu da prihvatim da Đoleta više nema.”

M. Stajić