ŽIVOT POSLE SMRTI, WOSTOK Drugačija realnost

Prisutan je na ovdašnjoj andergraund strip sceni od njenih početaka – pa bi još tačnije bilo reći da je jedan od njenih stvaralaca – ranih 1990-tih (u nekog državi drugog imena). Od tada do danas, dakle pune tri decenije, Wostok intenzivno stvara: crta i piše stripova, sarađuje sa brojnim umetnicima (od svoje ćerke Lole, najmlađe svetske strip crtačice – a počela je sa 4 godine, svoga oca Boće, brata DJ Zlog, preko bezbroj crtača od kojih su neki postali značajna imena dok su drugi potonuli u anonimnost), snima niskobudžetne filmove, organizuje strip susrete i radionice; istovremeno izdaje svoj fanzin „Krpelj“, objavljuje knjige širom sveta, svira u bendu „Tehno muda“... 

Wostokova inspiracija i radna energija su nepresušni, večito u traganju za novim senzacijama i provokacijama svakodnevnog malograđanskog trajanja sa pripadajućim (ne)moralom i sistemom (bez)vrednosti (možda najbolje oličenim u naslovu filma Mikloša Jančoa „Privatni poroci – javne vrline“). Stalna provokacija i sumnja u „večite istine“ i „modele za ugled“ karakterišu njegove stripove. Uprkos subverzivnoj provokativnosti, koja nije omiljena kod većine glavnotokovskih izdavača, Wostok je uspeo da publikuje (ovde i u svetu) zavidan broj strip albuma a njegov najčešći domaći izdavač je Studentski kulturni centar Novog Sada, takođe naklonjen novotarijama i alternativi.

Najnovija strip knjiga proistekla iz ove saradnje je delo pod provokativnim naslovom „Život posle smrti“; naslov sugeriše religijske konotacije, ali Wostok se, kao i obično, ne oseća obaveznim da ispuni tuđa očekivanja. Knjiga, na 104 stranice, sadrži 40-tak segmenata, od kraćih stripova do onih na jednoj tabli, koji su nastajali u dužem periodu i „pokrivaju“ različita autorova tematska interesovanja. Dobar deo stripova rađen je po literarnim predlošcima i inspirisan ponajviše pričama Kafke odnosno pričama Borhesa i Nabora Devolca na koje se nastavljaju: afrička narodna bajka, poezija Vaska Pope te, kao reference iz popularne buntovne rok’n’rol subkulture, pesme Jana Kertisa, grupa „Mizar“, „Sturdžis“, „Husker Du“, „Džoj Divižn“ ali i odabrani biseri novokomponovanih folk pesama... 

U svakom od predložaka Wostok otkriva posebni ugao oneobičavanja realnosti, njenog izvitoperenja u krajnje bizarne vizuelne senzacije koje su korak u stranu od standardnog, rutinskog gledanja (bez razumevanja) a u kojima se okruženje i akteri svode na karikature, neretko namerno karikirane ili se čitava (nad)realnost pomera u veštački svet maskiranih spodoba u pročišćenim, artificijelno zloslutnim pejza- žima. Začudnost i vizuelna provokacija nisu sami sebi cilj već su u funkciji razotkrivanja izopačenosti obrazaca na kojima se temelje svet a koje ljudi prihvataju „zdravo za gotovo“. Apsurdnost priča i njihovih poenti bolno se potcrtava grotesknim licima i telima sa čudnim deformitetima smeštenim u (ne)očekivane međusobne odnose. Wostok nimalo nije nežan prema tom okruženju „ružnih, prljavih i zlih“ (bili oni sasvim mali ljudi ili moćni političari), ali ne prelazi granicu koja vodi u pamflete i moralizatorstvo. On, kao nekakav stripovski Brojgel, samo beleži ono što vidi. Ni u svojim samostalnim pričama Wostok ne „beži“ od frustriranosti i besprizornosti aktera koje, pak, efektno (i urnebesno) spaja sa opštim mestima nacionalnih mentaliteta i podrazumevanih epskih elemenata (sve sa obaveznim ponosnim brkatim đetićima).

Kao što je raznovrstan, svež i intrigantan u pričama Wostok je jednako atraktivan i u crtežu. Knjiga „Život posle smrti“ primer je bogate raznovrsnosti jedne od njegovih grafičkih linija, pored one koja neguje rudimentarni, „dečiji“ crtež odnosno „novoprimitivistički crtež“; ovde znatiželjni čitalac/gledalac biva zatečen oštrim kjaroskuro sudarima crnih površina sa čistom belinom između kojih su često guste mreže linija, statičnim postavkama koje sugerišu dozu pompeznosti i teatralnosti u sasvim neočekivanim prilikama. Isto su tako zloslutne prilike sa maskama, ogrnute dugim plaštevima smeštene uz likove vragolastih mačaka sa naočarima, vampira ili lutaka nalik Pinokiju; sukobi se sasvim neočekivano rešavaju ispucavanjem iz bazuka dok odasvud vire izbuljene oči i isukani noževi... Taj neverovatni koloplet crtačkih bravura pojačava već pominjanu začudnost i oneobičavanje događaja, prostora i vremena tvoreći samosvojnu igrariju, visoko stilizovanu, maniristički preciznu i dosledno sprovođenu tako da zavodi pogled i budi pregršt asocijacija.

Rečju, strip zbirka „Život posle smrti“ Danila Miloševa Wostoka potvrđuje njegovu jedinstvenu umetničku ličnost koja, kao retko koja u predelima 9. umetnosti, ume da spoji trivijalno i uzvišeno, prizemno i produhovljeno, nudeći čitaocima neponovljive uzlete i umetničke senzacije. 

Ilija Bakić