SLOVO POSVEĆENO RADOVANU BELOM MARKOVIĆU Esejčić o mnimom literati

U tom trenutku se čini da pada deo kosmosa, da se ruši sve oko nas i da smo u opasnosti. Uvek tako kad nestaje drag čovek. 
Potom se pojavljuju druge vrste nelagodnosti, jer treba reći istinu kako nas je pogodio gubitak i treba što vernije opisati koga više nemamo. Nigde reč nije nemoćna kao tu. Svaka pomisao izgleda prazna i uzaludna. Odu rečenice a istina o doživljaju ostane. To se ne može kazati. 
Potrebno je ovakvo objašnjenje. Htelo je da kaže kako mi je bilo kad sam čuo da je u januarski dan 2022. otišao Radovan Beli Marković i kad su novinari tražili kratku izjavu. 
2.
Radovan Beli Marković je stvorio lajkovačku književnu republiku i kao njen doživotni knez sebi dao titulu “mnimi literata RBM”. Pripovedačku vlast je održavao “i nazbilj i nahvao”, po dubrovačkom primeru koji je unosio u predele zavičajnih Ćelija. Pri tome je pokazivao da niko u srpskoj literaturi nije kao on bio trostruki original – kao čovek prostrane i lepo naivne dobrote koja uvek nosi bar dve neostvarene želje, kao pisac koji oblikuje nepoznati svet od onog što je svima poznato i kao tvorac jezika kakvim se pre njega nije pisalo. 
U našem prijateljstvu sam godinama s radošću proveravao njegovu nijansiranu odanost. U njegovim knjigama video sam “žive” ljude koji nigde nisu živeli. U razgovorima, sve do poslednjeg kad mi se ove godine javio na Badnji dan, slušao sam kako s lakoćom obavlja svoj glavni posao – građenje nerazumljivih reči koje svi razumeju. 
Iz porodičnog prezimena odvojio je reč Beli, Belo Valjevo dizao da bude prirodno središte njegovog belog kolubarskog sveta i nenadano otišao da sve posmatra iz svojih belih oblaka pod čijom senkom sada tuguju čitaoci “mnimog literate RBM”.
3.
Posle objavljivanja ovakvih rečenica i opomena samom sebi da sam kazao premalo, da to nije ništa osim prigodnih dosetki – mada su mi rekli da tako i nije – celo višegodišnje prijateljstvo s piscem romana Lajkovačka pruga i malih priča nigde takvih, svaki naš razgovor, sve se pretvorilo u dva podatka, u dve nepravde, u dva glasa kojih nije bilo. Sećanje se umanjilo i zaokružilo, pretvorilo se u dva oka zagledana u izreku da je pesnik, nekad, izgoreo za ostrvom kao što njegov naslednik, sad, hoće da izgori za neizgovorenom pohvalom. Tako nekako, smućeno i nejasno kao i svaki nestanak.
4.
Jedan glas je nedostajao više puta, u desetak i više godina zaredom, možda i duže, što nije važno za suštinu, važno je da se to dešavalo svake zime, kada se sabiraju i čitaju romani na srpskom jeziku, kad se izdvaja jedan, kad se verovalo da je baš takav roman napisan u Lajkovcu. Ubedili smo i Radovana u to, a on je malo brže no što je trebalo i malo češće no što je trebalo uvećavao svoju kolonu romana. Što je kolona bila veća, zasluženi glas je bio dalji. 
5.
Stizala su priznanja odsvakud, najlepša od čitalačkog sveta, sve većeg i sve naklonjenijeg, uz podršku učenih ljudi koji su primili obavezu da ocenjuju i nagrađuju. Radovan Beli Marković, dobitnik Andrićeve nagrade, postao je opšti miljenik. Malo je srpskih pisaca koji su imali toliko navijača. I malo koji čovek je znao da kao on pomiluje svaku reč dok je izgovara. S njim je razmena darova obavljana svakodnevno. Ljudi su verovali da se među njih izdaleka vratio njihov srodnik, čovek koji ume da stvori mali svet što nikome nije sličan, a u isti mah mnogima odnekud poznat. To može da pokaže samo književna radnja koju otključava ruka dobrog pisca. 
6.
Sve pomenuto i nepomenuto vodilo je, prirodnim putem, po redu zasluga, u središnu ustanovu nauke i umetnosti, među ljude koji žive od upotrebe reči i od tumačenja reči. I tamo je teklo izjašnjavanje, tajnim načinom, svake treće godine, više puta. I uvek, kad se zbrajalo i zbirom odlučivalo, nije bilo jednog glasa, onog koji presuđuje i onog koji je u RBM primeru za osudu. Glasači su ćutali i pomišljali ko je od njih grešan. Grešnika je bilo više i uzaludno su sami u sebi govorili da im to nije ni prvi ni poslednji put. Kao što se bira u svakom biranju, svuda i uvek.
7.
Jeste, to se zna, jeste RBM pisac bez dva očekivana glasa, ali jeste RBM čovek sa ostalim glasovima čiji se broj neće brzo smanjivati. Sve će se češće ponavljati da je ispalo bolje ono što se činilo da je gore, jer ne valja sve uzeti za života, jer se mora ponešto ostavljati za kasnije, za godine posle odlaska. Tada će biti sve više onih koji će prelaziti na stranu oštećenog. Ako je reč o tvorcu Živčane japije i Švapske kose,  tamo ih priziva istina da je reč o piscu koji nije dobio dva glasa na dva mesta da bi dobijao što više glasova na svim mestima gde se otvaraju knjige napisane u malom kolubarskom mestu koje je baš zbog toga postalo veliko mesto.
8. 
Ovakav esejčić o mnimom literati, gde je previše pažnje otišlo na traženje glasova kojih nije bilo, ne bi imao nikakvog smisla da ne pokušava da barem za trenutak oživi uspomenu na čoveka koji je umeo da beli oblak drži na svom dlanu. n