СЛОВО ПОСВЕЋЕНО РАДОВАНУ БЕЛОМ МАРКОВИЋУ Есејчић о мнимом литерати

У том тренутку се чини да пада део космоса, да се руши све око нас и да смо у опасности. Увек тако кад нестаје драг човек. 
Потом се појављују друге врсте нелагодности, јер треба рећи истину како нас је погодио губитак и треба што верније описати кога више немамо. Нигде реч није немоћна као ту. Свака помисао изгледа празна и узалудна. Оду реченице а истина о доживљају остане. То се не може казати. 
Потребно је овакво објашњење. Хтело је да каже како ми је било кад сам чуо да је у јануарски дан 2022. отишао Радован Бели Марковић и кад су новинари тражили кратку изјаву. 
2.
Радован Бели Марковић је створио лајковачку књижевну републику и као њен доживотни кнез себи дао титулу “мними литерата РБМ”. Приповедачку власт је одржавао “и назбиљ и нахвао”, по дубровачком примеру који је уносио у пределе завичајних Ћелија. При томе је показивао да нико у српској литератури није као он био троструки оригинал – као човек простране и лепо наивне доброте која увек носи бар две неостварене жеље, као писац који обликује непознати свет од оног што је свима познато и као творац језика каквим се пре њега није писало. 
У нашем пријатељству сам годинама с радошћу проверавао његову нијансирану оданост. У његовим књигама видео сам “живе” људе који нигде нису живели. У разговорима, све до последњег кад ми се ове године јавио на Бадњи дан, слушао сам како с лакоћом обавља свој главни посао – грађење неразумљивих речи које сви разумеју. 
Из породичног презимена одвојио је реч Бели, Бело Ваљево дизао да буде природно средиште његовог белог колубарског света и ненадано отишао да све посматра из својих белих облака под чијом сенком сада тугују читаоци “мнимог литерате РБМ”.
3.
После објављивања оваквих реченица и опомена самом себи да сам казао премало, да то није ништа осим пригодних досетки – мада су ми рекли да тако и није – цело вишегодишње пријатељство с писцем романа Лајковачка пруга и малих прича нигде таквих, сваки наш разговор, све се претворило у два податка, у две неправде, у два гласа којих није било. Сећање се умањило и заокружило, претворило се у два ока загледана у изреку да је песник, некад, изгорео за острвом као што његов наследник, сад, хоће да изгори за неизговореном похвалом. Тако некако, смућено и нејасно као и сваки нестанак.
4.
Један глас је недостајао више пута, у десетак и више година заредом, можда и дуже, што није важно за суштину, важно је да се то дешавало сваке зиме, када се сабирају и читају романи на српском језику, кад се издваја један, кад се веровало да је баш такав роман написан у Лајковцу. Убедили смо и Радована у то, а он је мало брже но што је требало и мало чешће но што је требало увећавао своју колону романа. Што је колона била већа, заслужени глас је био даљи. 
5.
Стизала су признања одсвакуд, најлепша од читалачког света, све већег и све наклоњенијег, уз подршку учених људи који су примили обавезу да оцењују и награђују. Радован Бели Марковић, добитник Андрићеве награде, постао је општи миљеник. Мало је српских писаца који су имали толико навијача. И мало који човек је знао да као он помилује сваку реч док је изговара. С њим је размена дарова обављана свакодневно. Људи су веровали да се међу њих издалека вратио њихов сродник, човек који уме да створи мали свет што никоме није сличан, а у исти мах многима однекуд познат. То може да покаже само књижевна радња коју откључава рука доброг писца. 
6.
Све поменуто и непоменуто водило је, природним путем, по реду заслуга, у средишну установу науке и уметности, међу људе који живе од употребе речи и од тумачења речи. И тамо је текло изјашњавање, тајним начином, сваке треће године, више пута. И увек, кад се збрајало и збиром одлучивало, није било једног гласа, оног који пресуђује и оног који је у РБМ примеру за осуду. Гласачи су ћутали и помишљали ко је од њих грешан. Грешника је било више и узалудно су сами у себи говорили да им то није ни први ни последњи пут. Као што се бира у сваком бирању, свуда и увек.
7.
Јесте, то се зна, јесте РБМ писац без два очекивана гласа, али јесте РБМ човек са осталим гласовима чији се број неће брзо смањивати. Све ће се чешће понављати да је испало боље оно што се чинило да је горе, јер не ваља све узети за живота, јер се мора понешто остављати за касније, за године после одласка. Тада ће бити све више оних који ће прелазити на страну оштећеног. Ако је реч о творцу Живчане јапије и Швапске косе,  тамо их призива истина да је реч о писцу који није добио два гласа на два места да би добијао што више гласова на свим местима где се отварају књиге написане у малом колубарском месту које је баш због тога постало велико место.
8. 
Овакав есејчић о мнимом литерати, где је превише пажње отишло на тражење гласова којих није било, не би имао никаквог смисла да не покушава да барем за тренутак оживи успомену на човека који је умео да бели облак држи на свом длану. n