SLOVO O VLADIMIRU PIŠTALU POVODOM NAGRADE „DR ŠPIRO MATIJEVIĆ” Premetanje ljudskog zrna u rešetu svetova
Iz nove knjige Vladimira Pištala nam, na najbolji način, dojedruju ukusi i mirisi mnogih vremena i svetova, okruženih provalijama zaborava, i pouke o njima. Lirizovana pripovedna reč, naizgled fragmentizovana, širi se i raste njenim stranicama, sad ucelinjena, krajolicima borhesovskog burlesknog dijalekta, sad nedreć iz tradicije blistavih aluzija.
Milisav Savić, Vladin kolega, veli da u Veneciju ne treba ići bez njegove knjige o Veneciji. Jer je on nju darovao zlatnim rečima i metaforama, on o njoj, zapravo piše kao o ljubavnici. Sava Damjanov, takođe Vladin kolega, povodom knjige Korto Malteze, njegov prozni diskurs imenovao je kao neku vrstu bajkovne fantazmagorije, kao traktat sanjara koji se odriče svog književnog porekla.
Mihajlo Pantić ga naziva praktičarem sažete imaginacije i proznog poetizma, primećujući da je poetički i motivaciono dosledan, jezički zaošijan i đavolski duhovit, i da njegova naracija, u Milenijumu u Beogradu, teče gotovo filmskim ubrzanjem. Ja sam ga, najneposrednije, prepoznao u višebojnosti metafore Slađane Ilić – kao budnog snevača u urlajućoj divljini. Iz jednostavnog razloga – svedočeći, u savremenom metežnom i pustošnom svetu, s dna bunara, vavilonskog, u kojem je jezik u raskoraku sa srcem, a srce nije saglasno s onim što jezik izgovara, ovaj nam je autor posvedočio da je knjiga, doista, senka nečeg u autorovoj glavi, koje ostaje i kad se sve drugo gasi. O toj senci, njenim dometima i uzletima čuli smo dragocene reči, na nedavnom okruglom stolu, koji je, u Biblioteci Matice srpske, organizovan u slavu i čast Vladimira Pištala, kao dobitnika Zlatne knjige. On je posvedočio o nameri našeg autora da nas razbudi iz teškog sna, da, iz odežda nebića, uđemo u odežde bića. Da se vratimo zvezdama i vetrovima koji su odvojeni od naše duše, kretom Dekartovog osećaja da postojimo samo unutra. Kao što se Venecija može nazvati i putopisnom, i autobiografskom, i esejističkom knjigom, a u zbiru biva romaneskna tkanica, tako je i Pesma o tri sveta, doista pesma, verodostojni lirski vez, ali i pripovedni niz, u krajnjem ishodu roman jednog kentaura kojemu se morala svideti Venecija.
Sveti Avgustin veli da se Stari Zavet otkriva u Novom Zavetu, da je Novi Zavet sakriven u Starom Zavetu, da su oni, zapravo, ne toliko alegorije jedan drugome koliko uzajamne metaforičke identifikacije. Za Fraja reč je o jedinstvenoj formi koja sjedinjuje Danteovu arhitektoniku i Rableovu dezintegraciju – bez njenog razumevanja i tumačenja nema razumevanja i tumačenja književnosti. Sveta knjiga nasleđuje, prenosi i diversifikuje mitologiju. Ona govori jezikom mita i metafora, pa je istinski odgovor na njena značenja književni odgovor. Stoga su je, s razlogom, imenovali kao književnost plus, kao jedinstvenu simultanu skupinu metafora.
Njeno referencijalno značenje je, zapravo, njeno istinsko primarno značenje, budući se sve vrednosti povezane s pojmom istine mogu spoznati samo kroz mit i metaforu. Kada, u otisku, daha, zlatnog, iz usta, Očevih, oslušnemo – ja sam čokot, a vi loza, onda nema sumnje da metafora nije slučajni ukras biblijskog jezika, već njegov dominantni modus mišljenja. I zar istinski eho ove divne slike ne ođekuje stranicama Pesme o tri sveta, u čudotvornoj dvoumici da li je, doista, Otac, naš, načinio svet kao sat, pa ga je navio i otišao!?
Na samom kraju, usmeravajući fantasmagorijsko probijanje Peraštanke Ozane Bolice, kroz tri utegnuta civi- lizacijska prstena, prateć njen povratak u zavičaj, kroz slike premetanja našeg ljudskog zrna u rešetu svetova, Vladimir Pištalo je, kao što je zapisao moj kolega Nenad Šaponja pokazao višak smisla za razumevanje drugih kultura, za svojevrsno prepevavanje istorije, uvodeći srpski roman u globalno svetsko takmičenje. Stoga je sasvim umesan njegov stav da se Pesma o tri sveta može smatrati prvim srpskim sumatraističkim romanom. Sam autor pridodaje da sumatraizam ne može proći, odnosno, da i, nadalje ođekuje. I ođekuje. I ođekuje!
Selimir Radulović
