RAZGOVOR S VITEZOM SRPSKE KULTURE Dragocena mera duhovne tolerancije

Ovo je dvesta trideset i četvrta knjiga kolekcije Odgovori koju potpisuje Miloš Jevtić. Taj njegov visoki trud Radovan Popović naziva nedostižnom pričaonicom srpske kulture. Reč je o knjizi koja je plod dara dva autora. Najpre, Miloša Jevtića, kao i uvek, dobro pripremljenog za razgovor, namernog da obasja sve dimenzije ličnosti s kojom razgovara. Svako njegovo pitanje je niz pitanja koja, prosto-naprosto, iznuđuju spremnost (i spretnost) sagovornika da ogoli svoje delanje i svoje delo, terajući ga da, bez ostatka, zakorači u prostor sećanja, da otvori sveobasjavajuća vrata detinjstva, kaogod i da se suoči s tačkom prelaza od mesta rođenja ka mestu življenja (od Kosjerića, Užica do Beograda), da ga podstakne da registruje i ono maglovito, što spavajući klizi, pokazujući mu put do nestvarne i tihe svetlosti u njemu. U tome je on, evo već pola veka, jedinstvena figura u srpskom novinarstvu, ne dozvoljavajući sabesedniku da mu um uprazno luta, usmeravajući ga da iznese svoje male i velike tajne. A budući je reč o najdarovitijem momku iz erskog kraja, kako je, u ranim danima, Milovana Vitezovića opisivao Sreten Marić, odnosno, o vitezu srpske kulture druge polovine 20. veka i prvih dva desetleća 21. veka, kako veli Radovan Popović, onda je umesno očas imenovati njegovu verodostojnu književnu adresu. U pesmi Pesniče, dokuči on peva:
Pisano u ništa
U šapat najtiši
Dokučiš li išta
Pesniče zapiši.
Milovan Vitezović je, rekao bih, čitavog života, bio pesnik koji je svoju pesničku imaginaciju pozajmljivao i drugim književnim žanrovima, bivajući u njima jednako uspešan. Stoga nam se i čini umesnom njegova opaska, povodom Šešira gospodina Vujića, da je i proza deo pesničkog dela. Književnost je doživljavao kao pokušaj da bude prisutan u svemu i da to prisustvo trajno obeleži. Smatrao je da pisac, nužno, deli sudbinu svoga naroda i da mora, na svoj način, biti na strani naroda. Isto tako, verovao je da pisac mora imati smisla za državu, trudeći se da, i u razdražljivom vremenu, uspostavi dragocenu meru duhovne tolerancije, te da je neophodno delovati tamo gde živiš i radiš. Pripadao je, rekao bih, onoj grupi srpskih intelektualaca koja drži do aristotelovskog načela da država prethodi građaninu, da nema građanina bez države, da je ona uslov njegovog postojanja i da, nakon njenog raspada, preostaje more ljudskog peska, a ne građana, da je ona, država, brana da se ne bi prepoznavali u bezličnim kolonama ljudi koji žive i rastu kao što žive i rastu biljke. Država je država i kad daje i kad uzima. Ona nastaje po prirodi, važnija je od svakog pojedinca, ona je svojevrsni hijeroglif razuma koji se kristalizuje u stvarnosti, odbrana od relativizma i nihilizma savremenog sveta. Stoga je sasvim prirodno Vitezovićevo navođenje Vukovih reči, kad mu se, nakon 1848. godine, i povratka u Beč, jadao mladi Đura Daničić, da se naš narod izbezumio – šta ti, tako mlad, buncaš, kao kakva baba plakalica; nek svako uradi svoj posao i neće ovaj narod propasti. 

Bilo kako bilo, iz ove knjige iznedruje verodostojni intelektualni i književni profil uglednog pesnika, aforističara, dramskog pisca, pripovedača, romansijera, profesora univerziteta, urednika TV Beograd. Ona nam, vođena veštom rukom Miloša Jevtića, omogućuje da sagledamo njegov rast i zrevanje – od prve pročitane knjige (srpske narodne priče), preko knjiga Slobodana Jovanovića, uz čiju je pomoć otkrio srpsku istoriju, do dolaska u Beograd, kad se uključuje u intenzivni književni život, i njegove želje da, po svaku cenu, bude u javnom životu, o različitim krugovima njegovo književnog dela, kad su nastajali Lajanje na zvezde, Šešir gospodina Vujića, serija o Dimitriju Tucoviću, Radoju Domanoviću, Vuku Karadžiću, Snohvatice o Zmaju, Simfonija Vinaver, Čarape kralja Petra, drame o Rastku Nemanjiću i Milošu Obrenoviću. Stoga nam se čine umesnim reči Duška Kovačevića da je on bio čovek u više primeraka, jer je, uvek, radio, istovremeno, više poslova.
Stasavao je, kako veli, uz đeda, u mestu gde žig kulture nije narušio lepotu prirode, koja je istinska overa da je umetnost neka vrsta kalemljenja prirode, koje, očas, izaziva lepotu. On mu je govorio – ja star, ti nejačan, na istom smo! Saglasno tome, to je neophodno, i na ovom našem svečanom sabranju, obznaniti, znao je, izrana,  odgovor na pitanje gde smo i šta smo, jer se, i u iskušenju najvećem, ne smemo prepustiti struji vremena, već držati do onih nedeljivih i nerazrušivih dobara koje ne kvare ni moljac, ni rđa. Tim pre što je savremeni svet krajolik u kojem glina glinu kleveće, kušajući sladost, ispijajući otrov, u kojem se glina nad glinom gordi, u kojem se večnost menja za kašiku meda. Savremeno dete, zemaljsko, leti, a ne ume da hoda, pliva pod vodom a ne ume da diše na vazduhu, jednog brata grize, od drugog zazire.
Hvala Milošu Jevtiću na njegovom trudu i daru, slava Milovanu Vitezoviću, vitezu srpske kulture i književnosti. Rastuć i množeć se, od knjige do knjige, svetleć svim svojim svetlima, on nije sejao po kamenu, pored puta, već na njivi srpskoj, rodljivoj, s bogatim prinosima, s vencima, sijajućim, neizrecivim, s darom hodanja putem, tesnim. 

Selimir Radulović