РАЗГОВОР С ВИТЕЗОМ СРПСКЕ КУЛТУРЕ Драгоцена мера духовне толеранције

Ово је двеста тридесет и четврта књига колекције Одговори коју потписује Милош Јевтић. Тај његов високи труд Радован Поповић назива недостижном причаоницом српске културе. Реч је о књизи која је плод дара два аутора. Најпре, Милоша Јевтића, као и увек, добро припремљеног за разговор, намерног да обасја све димензије личности с којом разговара. Свако његово питање је низ питања која, просто-напросто, изнуђују спремност (и спретност) саговорника да оголи своје делање и своје дело, терајући га да, без остатка, закорачи у простор сећања, да отвори свеобасјавајућа врата детињства, каогод и да се суочи с тачком прелаза од места рођења ка месту живљења (од Косјерића, Ужица до Београда), да га подстакне да региструје и оно магловито, што спавајући клизи, показујући му пут до нестварне и тихе светлости у њему. У томе је он, ево већ пола века, јединствена фигура у српском новинарству, не дозвољавајући сабеседнику да му ум упразно лута, усмеравајући га да изнесе своје мале и велике тајне. А будући је реч о најдаровитијем момку из ерског краја, како је, у раним данима, Милована Витезовића описивао Сретен Марић, односно, о витезу српске културе друге половине 20. века и првих два десетлећа 21. века, како вели Радован Поповић, онда је умесно очас именовати његову веродостојну књижевну адресу. У песми Песниче, докучи он пева:
Писано у ништа
У шапат најтиши
Докучиш ли ишта
Песниче запиши.
Милован Витезовић је, рекао бих, читавог живота, био песник који је своју песничку имагинацију позајмљивао и другим књижевним жанровима, бивајући у њима једнако успешан. Стога нам се и чини умесном његова опаска, поводом Шешира господина Вујића, да је и проза део песничког дела. Књижевност је доживљаваo као покушај да буде присутан у свему и да то присуство трајно обележи. Сматраo је да писац, нужно, дели судбину свога народа и да мора, на свој начин, бити на страни народа. Исто тако, веровао је да писац мора имати смисла за државу, трудећи се да, и у раздражљивом времену, успостави драгоцену меру духовне толеранције, те да је неопходно деловати тамо где живиш и радиш. Припадао је, рекао бих, оној групи српских интелектуалаца која држи до аристотеловског начела да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, да је она услов његовог постојања и да, након њеног распада, преостаје море људског песка, а не грађана, да је она, држава, брана да се не би препознавали у безличним колонама људи који живе и расту као што живе и расту биљке. Држава је држава и кад даје и кад узима. Она настаје по природи, важнија је од сваког појединца, она је својеврсни хијероглиф разума који се кристализује у стварности, одбрана од релативизма и нихилизма савременог света. Стога је сасвим природно Витезовићево навођење Вукових речи, кад му се, након 1848. године, и повратка у Беч, јадао млади Ђура Даничић, да се наш народ избезумио – шта ти, тако млад, бунцаш, као каква баба плакалица; нек свако уради свој посао и неће овај народ пропасти. 

Било како било, из ове књиге изнедрује веродостојни интелектуални и књижевни профил угледног песника, афористичара, драмског писца, приповедача, романсијера, професора универзитета, уредника ТВ Београд. Она нам, вођена вештом руком Милоша Јевтића, омогућује да сагледамо његов раст и зревање – од прве прочитане књиге (српске народне приче), преко књига Слободана Јовановића, уз чију је помоћ открио српску историју, до доласка у Београд, кад се укључује у интензивни књижевни живот, и његове жеље да, по сваку цену, буде у јавном животу, о различитим круговима његово књижевног дела, кад су настајали Лајање на звезде, Шешир господина Вујића, серија о Димитрију Туцовићу, Радоју Домановићу, Вуку Караџићу, Снохватице о Змају, Симфонија Винавер, Чарапе краља Петра, драме о Растку Немањићу и Милошу Обреновићу. Стога нам се чине умесним речи Душка Ковачевића да је он био човек у више примерака, јер је, увек, радио, истовремено, више послова.
Стасавао је, како вели, уз ђеда, у месту где жиг културе није нарушио лепоту природе, која је истинска овера да је уметност нека врста калемљења природе, које, очас, изазива лепоту. Он му је говорио – ја стар, ти нејачан, на истом смо! Сагласно томе, то је неопходно, и на овом нашем свечаном сабрању, обзнанити, знао је, израна,  одговор на питање где смо и шта смо, јер се, и у искушењу највећем, не смемо препустити струји времена, већ држати до оних недељивих и неразрушивих добара које не кваре ни мољац, ни рђа. Тим пре што је савремени свет крајолик у којем глина глину клевеће, кушајући сладост, испијајући отров, у којем се глина над глином горди, у којем се вечност мења за кашику меда. Савремено дете, земаљско, лети, а не уме да хода, плива под водом а не уме да дише на ваздуху, једног брата гризе, од другог зазире.
Хвала Милошу Јевтићу на његовом труду и дару, слава Миловану Витезовићу, витезу српске културе и књижевности. Растућ и множећ се, од књиге до књиге, светлећ свим својим светлима, он није сејао по камену, поред пута, већ на њиви српској, родљивој, с богатим приносима, с венцима, сијајућим, неизрецивим, с даром ходања путем, тесним. 

Селимир Радуловић