ПРИЧЕ О КЊИГАМА Животи писаца
Животи писаца – “Животи песника”, како је то већ давно беше рекао Едгар Л. Докторов - често наликују на истинске романе, а почесто баш на оне без хепиенда, тј. трагичне или бар бизарне.
Дакле, јесу ли судбине писаца интензивније, страшније и тужније од живота њихових јунака? Да ли би приче и песме испеване о животима писаца биле јаче и суровије од књига које су они сами исписали о измишљеним јунацима? Размишљамо ли ми, читаоци, о томе док смо јоште па млади, збуњени али и задивљени над даром тих људи, писаца, смртника који су способни да исписују те божанске ствари, те књиге које нам одузимају дах, али одузимају и сате живота које проводимо уз текст који је смештен у измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи “правим” животом?
Кафка, који оставља у аманет пријатељу да спали све оне заумне, ванвременске странице велике књижевности које је исписао попут неког “уметника у гладовању”, свестан да је човек пред животом, на крају свих крајева, немоћан и да лежи на леђима као буба; велики ловац, заводник, пијанац и геније Хемингвеј се убија када неминовност година чини од њега само половину човека каквим он активног човека замишља...
Али, они су тек узорак оних који су (да ли?) сами бирали судбину. Шта је бирао Лорка, а шта Миљковић обешен на јадно дрвце у шумарку покрај Загреба? Шта се то десило са мајстором Хамсуном коме су читаоци враћали стотине, хиљаде и стотине хиљада књига после Другог рата у коме је показао симпатије за нацисте, шта је то натерало великог Селинџера да се искључи из живота и престане да објављује, зар то већ само по себи није смрт писца? Зашто је Ћопић скоком са моста “изневерио” сопствени бодри дух, где су то ишчезли Фурније и Егзипери, један изгубљен у фантомском шумарку усред битке у Првом рату, други одлетео на пут без повратка на једном од својих ноћних летова? Рембо је умро у годинама када други песници тек почињу да пишу, Едгар Алан По, још један геније, млад и пијан завршава живот у неком уличном каналу, а Дмитриј Иванович Писарев, тек стасао, зналац теорије књижевности и критике, дави се на морској плажи удаљеној тек пар метара од воде не дубље од педесетак сантимера?
Шта је то било са читавом свитом руских писаца рођених у зло доба, Пастернаком, Хармсом, наравно мајстором Булгаковим, па чак и нобеловцем Бродским? Силвија Плат је после више покушаја успела да се убије, Буковском је је живот скратило лоше вино, Андрић је прво био толико активан да је допао казамата у тамницама Аустроугарске, а велики Црњански је толике године живота провео у Лондону, на ивици беде.
Романи, романи, али ко би исписао све те романе о романописцима? Зар се круг онда не би затворио?
Зато и не памтимо (превише) “животе песника”. Они појединачни, индивидуални, баш као што су индивидуални и лични животи свих појединаца, тзв. обичних смртника. Јер велике песме и велики романи захватају много више од само једне (животне) повести. Мале људске смрти само су трен у времену, а романи, остају као светионик у магли, као упуство за оне чије време је било, јесте или ће тек бити.
Имена писаца у еонима који долазе могу бити заборављена, могу постати тек податак за оне који ће тек доћи, не морају да представљају готово ништа, али ко ће заборавити Грегора Самсу, ко ће заборавити Холдена Колфилда, како се може изгубити и ишчезнути доктор Јуриј Андрејевич Живаго, колико је важно да ли је извесни смртник заиста написао причу о Ромеу и Јулији, а Ромео и Јулија остају док је времена, људи и књижевности. Артур Гордон Пим има велику шансу да заувек путује морима у трагању за непознатим, остаће сигурно и чудни јунаци Хамсунових књига у вечној потрази за мистеријама, луцидност готово неухватљивих песничких слика Бродског сигурно се неће мерити годинама, стаклено звоно певаће и у еонима који долазе, “Дневник о Чарнојевићу” биће велики роман без обзира знали читаоци из будућности ишта о судбини Црњанског и његовом злопаћењу.
Није лоше памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца.
Уосталом, и ова се колумна бави причама о књигама, а не причама о писцима, зар не?
Ђорђе Писарев