PRIČA „DNEVNIKA” Otmena čajanka u salonu gospođe Vide
Pomalo konfuzan, kako to već biva u jesen, glave još uvek pometene svim tim kolonijalnim, tj. britanskim stvarima kojima se bavio u svom malom budžaku teskobnog podruma koji je povremeno bio i obućarska radionica, jer upravo je intenzivno radio na ozbiljnim literarnim radovima na nedovršenom i romanu o Londonu, gospodin Crnjanski ustrča uzanim stepeništem fudbalski i atletski brzim koracima, kao kod driblinga na malom prostoru – ili u finišu trke na dvesto metara – i uleti u salon.
Tek blago zadihan, šarmantno se nasmešio gospođicama Idi i Mizeri:
- How do you do – reče on, pomalo srdačno a pomalo svečano.
Gospođica Ida i gospođica Mizeri su ćutale, a moglo bi da se pomisli kako su, u sebi, nečujno, ipak, pomrmljale “how do you do”, i nastavile uporno da zure u malecke šoljice sa čajem kojim ih je ljubazno poslužila gospođa Vida.
- Dragi – obratila se gospođa Vida svom mužu – gospođice ne govore srpski!
Hm, pomislio je pomali sluđeni a pomalo zbunjeni gospodin Crnjanski, pa zar sam ja “how do you do” rekao na srpskom? Ali nije ništa glasno komentarisao jer situacija nije nalagala da se prave cepidlačke scene u odbrani muškog dostojanstva. A gospođa Vida nije ništa ni pomislila, a kamoli komentarisala, samo je gospodinu Crnjanskom nasula šoljicu “el greja”, sa malo mlekca, i na tanjirić stavila suvi kolačić koji je prethodno gricnula tako da mu je nedostajao jedan ćošak. Gospođica Ida i gospođica Mizeri nisu i dalje ništa govorile. Čak, nisu ni pomerile nežne ručice da prihvate šoljice, a nisu ni ublažile svoj zagonetni osmeh sa finih, nepomičnih lica vešto izrađenih od blještavog porcelana.
Zanimljivo je postavljena scena, pomislio je gospodin Crnjanski i gricnuo drugi ćošak suvog kolačića. Baš kao u nekom romanu koji se dešava u Londonu, a u njemu bi gospođice Ida i Mizeri mogle biti junakinje, samo da već nisu bile lutke koje će, koliko sutra, kada ih gospođa Vida postavi u prašnjavi izlog okrenut prema bučnoj ulici, svojim domovima odneti deca iz neke fine engleske porodice.
Majstorica Vida, kao da je do tančina predvidela šta se to majstoru Milošu mota po glavi:
- Ali dragi Crnjanski, u čemu je razlika između mojih lutaka i junaka tvojih romana?
Jedan leptir, koji se zaputio iz zapuštene, divlje bašte na periferiji Londona, ulete greškom u salon gospođe Vide, snažno i veselo zamahnu šarenim krilima. Kako li je sada na Uralu, pomisli gospodin Miloš i zapade u tihi dremež, prepustivši se snovima. U tim snovima često su obitavali i već davno mrtvi ljudi, koji su u nekom trenu prolazili kroz njegov život. Uglavnom su ga pozivali za trpezu, nudili ga supom sa zlatnim odsjajem, pečenim pilićima, gužvarama sa jabukama, sirom i makom, a on je hranu istrajno odbijao, plašeći se da ga zapravo pozivaju u sivi zagrobni svet, i da će umreti iako svoje najbolje romane još uvek nije napisao.
Plašio se, u snu, ali ne i na javi. Jer, ovog hitronogog, visprenog fudbalera koji je krpenjaču moćno šutirao i u dubokom blatu rovova fronta u Galiciji, dok je iznad glava carskih vojnika plamteo vatromet čeličnih opiljaka, stvarna smrt nije plašila. Uostalom, čemu i zašto, mudrovao je u snu, ali i na javi, gospodin Crnjanski. Uostalom, kada si video jedno brdo, kao da si video sva brda na svetu. Kada si video jednu reku, kao da si ih video sve što teku planetom Zemljom, od Banata i Beograda, do Zagreba, Londona i Urala. Kada si video jedan grad. Kada si video jednog čoveka. Kada...
Uostalom, nije li jesen, nije li život bez smisla?
Đorđe Pisarev