POSLEDNJI SUSRET – Matićev osamdeseti rođendan

Tog 31. avgusta, bio je naš poslednji susret sa Dušanom Matićem.

Šetajući pored zidova Botaničke bašte, iznad kojih je, poput sveže vodene bujice kuljalo zelenilo i mirisi egzotičnog drveća, bilo je već palo veče, i Rade i ja smo nestrpljivo iščekivali Veru i Kaću. Pojavile su se iz cvećarnice, iz pravca Bajlonija. Kaća je mahala bocom pića u šarenoj hartiji, a Vera je nosila veliki buket ruža. Žutih, koje su se u mraku presijavale kao male svetiljke ispred njenog lica. Njih dve su nam se pridružile, vedre i nasmejane, i kao da nas nisu ni primećivale, nastavile zaneseno svoj razgovor.

Po prethodnom dogovoru, pošli smo u posetu Dušanu Matiću. Uputili smo se ka ulici Vojvode Dobrnjca. Prozori Matićevog stana su bili osvetljeni prigušenom svetlošću. Pretpostavili smo, po tom utuljenom svetlu, da su gosti, ako ih je bilo, već otišli svojim kućama.

Dušan Matić je tog vrelog 31. avgusta slavio svoj rođendan.

***

Matić je opušteno sedeo u velikoj fotelji, veoma mirnog izraza lica, nešto bleđi nego inače. Pokraj fotelje je bio naslonjen lep štap sa srebrnom drškom. Pokazujući na taj štap, odmah nam je saopštio da je samo „za internu upotrebu” za „špaciranje” po stanu i da ne bi kojim slučajem pao u kupatilu. Naglo su mu popuštale i izdavale ga noge, te više nije izlazio u svoje prepodnevne šetnje do Botaničke bašte. Sa blagom ironijom u glasu, rekao je da ne pristaje da bude „pesnik sa štapom” i odrekao se zadovoljstva i šetnji po senovitim stazama. Bilo mu je dovoljno što sa visine posmatra zelenilo i bujnu vegetaciju ispod svojih prozora...

U salonu je bio apsolutni red, i činilo se da Matić i nije imao toga dana posete. Na malom stilskom stočiću stajala je velika staklena vaza sa savršenim buketom kardinal-crvenih ruža. Te ruže, kao somot mekih latica, mogla je da odabere i donese samo jedna osoba. Bio je to, svakako, buket Jelke Ređep, ali nam Matić to nije potvrdio, iako smo zasigurno znali da Ređepovi nikako ne bi propustili da doputuju i da mu čestitaju rođendan.

Vera je pomogla, sada već vidno umornoj gospođi Leli, da rasporedi ruže, kojima se ona divila.

Rade je iz džepa izvadio ukoričen prelom teksta „Dušan Matić ili indefference respectueuse”, iz obimnog dela „Biće i jezik”, koje će izaći u osam knjiga.

Tih dana je, uz saradnju pet izdavača i desetinu urednika konačno započeto sa štampom. Rade je pribavio prelom odeljka o Matićevoj poeziji. Bilo je tu više od sto strana teksta, koji je, ukoričen u ljubičasti omot sa sitnim floralnim šarama, pre ličio na lep devojački spomenar nego li na ozbiljnu studiju o poeziji.

Matić je, vidno uzbuđen, otvorivši brošuru, i sa prve stranice spontano pročitao tekst.

„Nema drugog nadrealiste, iz epohe almanaha Nemoguće, koji označava jedan od najviših trenutaka duha novije srpske istorije, čijoj duhovnoj sudbini reč Nemoguće tako savršeno odgovara kao sudbini ovog pesnika koji će ostati sav u svojoj reči: „Nemogući život koji jeste”.”

***

I pored naše namere da ne ostanemo predugo, Matić nas je svaki put, kada smo želeli da pođemo, zadržavao. Bio je veoma raspoložen i bez truna umora. Pričao nam je o svojim davnim danima, posebno se sećajući svog profesorskog perioda u Ćupriji. Naglašavajući da sada vidi, pored mnoštva gradova sveta i Evrope – da je to bio najlepši period njegovog života… Ćuprija! Ta mladost.

Matić nas je na kraju posete ispratio do vrata. Imao sam utisak da je Lela bila u postelji ili već spavala. Kroz otškrinuta vrata nam je sanjivim glasom poželela laku noć.

Bilo je to veče kada je u Matićevoj sobi, uz utišanu muziku i blago svetlo, uz naše vedre glasove – SVE TREPERILO...

Uz vedre kliktaje, na ulici smo se rastali sa Kaćom i Radetom.

Koračali smo ćuteći. Udaljavali smo se od te lepe večeri.

Bez reči, i Vera i ja smo imali u mislima jednu novu, takođe treperavu radost.

Pavle Ugrinov