Opera, jedna od ljubavi Nadežde Petrović

Poznato je da se njen talenat razvio tokom studija u Minhenu, o čemu saznajemo iz pisama, iz sećanja njene sestre Ljubice, kao i kolega i prijatelja. Ljubica je 1901. s 15 godina došla u Minhen, da bi pohađala konzervatorijum. „Mi idemo po poljima, po onim šumama oko Iberzea... Nadežda traži da ponesem violinu. Ona stavi ruksak na leđa, uzme štafelaj, ja violinu i - pravac breze. Dok je Nadežda slikala breze u Bavarskoj, ja sam sve vreme morala da sviram. Sad izmisli Betovena, onda traži Vagnera, pa Mendelsona i tako dalje, stalno me forsirala. Katkad mi to padalo teško, ali ja sam želela da joj ugađam, njen repertoar uvek da imam,“ sećala se kasnije Ljubica.

Nadežda nije uživala u muzici samo dok je slikala, već je bila čest posetilac opere u minhenskom Kraljevskom pozorištu, što je objasnila željom da upozna najlepše strane jedne od evropskih prestonica. „Nije to povođenje za Zapadom, već jedino da vidim ono što kod kuće ne mogu videti... Da se vratim pretovarena znanjem.“ Njen radni dan je trajao od 8 ujutru do 8 uveče, bilo da je radila u Ažbeovom ateljeu ili u prirodi. Slobodne trenutke provodila je u pozorištu, i veoma često u domu Joce Savića i njegove supruge glumice Luize Šarl u Kraljičinoj ulici u centru Minhena. Joca Savić (Novi Bečej, 1847–Minhen 1915) bio je direktor i glavni reditelj Kraljevskog pozorišta. Njegovo ime Nadežda s izuzetnim poštovanjem često pominje.

Joca Savić je od najranijih dana više voleo glumački poziv od trgovačkog koji mu je porodica namenila. Njegov nesumnjiv talenat obezbedio mu je glumačke angažmane u vodećim pozorištima, a krunu njegove karijere predstavlja njegov doprinos pozorišnoj režiji. Samo u minhenskom pozorištu, od 1895, za 20 godina, režirao je  više od 330 predstava. Šekspirove komade postavio je na scenu preko 50 puta, potom slede autori poput Šilera, Grilpacera, Getea,  Molijera, Klajsta, Lesinga, Kalderona, Lope de Vege, Goldonija i mnogih drugih; takođe, on je i osnivač Šekspirovog pozorišta po ugledu na autentičnu Šekspirovu pozornicu. Kritika je kao posebnu vrednost njegovih režija isticala sklonost ka realizmu i izuzetnu emotivnost u glumačke izvedbe. Bavio se i pedagoškim radom; kod njega je, recimo, glumu izučavao čuveni Dobrica Milutinović.

„On je najveći srpski umetnik koji je slavu stekao u inostranstvu. Nema većeg ni glumca, ni reditelja, ni teatrologa, ni pedagoga, ni prevodioca, od Joce Savića“, primetio je njegov biograf Dušan Rnjak. Nadež- dina želja da bude na izvoru minhenskih kulturnih dešavanja, ali i veze Joce Savića s Titelom, rodnim mes- tom Nadeždine majke i mestom porekla porodice Miletić, doprinele su Nadež- dinom druženju sa Savićem.

 „Sinoć sam bila u operi - gospod. Savić je tako dobar da mi često šalje ulaznice; dakle bejah i taman kad se svršio prvi čin čuh  predamnom gde jedan gospodin reče svojoj gospođi ‘Baš beše valjano. Živeli... Pazi sad ćemo čekati i gledati, videćemo šta će se zbiti, ali samo da je da počne Ternina da peva ‘... Pa to su Srbi, od kud oni dospeše da slušaju ‘Sigfrida’ Vagnerovog... Od njih dobih odgovor ‘Ne nismo Srbi, mi smo Hrvati’, te tako za celo vreme do svršetka prijatno se zabavih sa ovo dvoje starih Hrvata - oni su ovde ima tri meseca, putuju iz zadovoljstva. Ternina Milka, prva i najbolja za sad u Evropi pevačica, je Hrvatica iz Zagreba pa su došli da je čuju.“ Sličnih kontakata, prepiske i druženja sa Jocom Savićšem bilo je u Minhenu više, a na Nadeždinu i inicijativu njenog oca Mite Petrovića, 1904. godine Savić je u Beogradu od kralja Petra dobio Orden Sv. Save. U to vreme, Nadeždina minhenska etapa bila je uveliko završena, a njena slikarska interesovanja su sa bavarske prirode usmerena na srbijanske predele i stanovnike Srbije.

Jasna Kujundžić Jovanov