NENAD OSTOJIĆ, DUGOGODIŠNJI DEKAN AUNS: Umetnost mogućeg

Kao dekan vodio je Akademiju tokom devet dvogodišnjih mandata, od 1986. do 2004, da bi od 2007. do odlaska u penziju bio i predsednik Saveta AUNS.

 Akademija umetnosti sutra, 22. aprila, obeležava 50 godina postojanja. U kojoj meri je u tih pola veka ono željeno i ostvareno?

– Iz perspektive visokih umetničkih škola, koje baštine viševekovnu tradiciju, 50 godina i nije mnogo, ali za sredinu u kojoj je Akademija umetnosti u Novom Sadu stasavala i one koji sa njom dele veći deo svoga umetničkog i ukupnog životnog veka – to je sasvim dovoljno dug vremenski period ne samo za sumiranje ostvarenog, nego i kao utemeljujući oslonac ambicioznog projektovanja budućeg razvoja! A i počelo je sa velikim ambicijama: inicijatori osnivanja Akademije, kompozitor Rudolf Bruči, teatrolog Božidar Kovaček i slikar Milivoje Nikolajević,   nisu, naime, želeli da u Novom Sadu zaživi samo još jedan novi punkt visokoškolskog formiranja umetnika, nego da se u otvorenom kulturnom prostoru, osnivanjem nove univerzitetske institucije, uspostavi umetnička ŠKOLA koja će sopstveni identitet graditi na iskustvima i tradiciji najznačajnijih svetskih umetničko/pedagoških centara, ali i biti kreativno aktivan prostor umetničke produkcije. Oko tih utemeljujućih uporišta okupljale su se i prva i sve potonje generacije nastavnika i saradnika, a rezonantno s njima, uz nijanse generisane i profilisane opštim društvenim okolnostima, pulsira život Akademije i svih proteklih 50 godina. Mislim, stoga, da je osnovna suština željenog i ostvarena, a da je neostvareno prisutno u domenu materijalno/pros- tornih uslova delovanja Akademije. I oni su iz godine u godinu poboljšavani, ali još uvek nisu na nivou koji bi omogućio puni razmah i pedagoškog delovanja i umetničke produkcije Akademije umetnosti. 

 Akademija je jedna od onih visokoškolskih ustanova čija diploma, pogotovo danas, ne može da garantuje posao, a kamoli dobru zaradu. Pripremaju li se dovoljno mladi umetnici za trenutak kada će napustiti pomalo zaštitničko okrilje AUNS i suočiti se sa stvarnim svetom?

– Činjenica je da već poodavno živimo u vremenu u kojem njegovo veličanstvo NOVAC nastoji da u svoj jaram upregne ukupne ljudske resurse. Verujem da umetnost, odnosno ukupni prostor kulture ima najveću potrebu da se tome odlučno odupre. Ovim pitanjem dodirnuli ste ravan koja, upravo stoga, nikada nije bila odlučujuće relevantna za studije umetnosti. Onaj ko očekuje da mu fakuletska diploma odmah po diplomiranju garantuje zaposlenje i dobru zaradu – ne upisuje studije umetnosti. U pravu ste, dakle, da Akademija pripada visokoškolskim institucijama čijom diplomom nije garantovano ni radno mesto ni dobra zarada, ali studenti to znaju i stoga ih nije ni potrebno pripremati za „suočavanje sa stvarnim svetom“.  

Da li je i šta u proteklih 50 godina rada Akademije moglo i možda moralo bolje?

– Pomenute društvene okolnosti su definisale i prostor onog što je moglo biti i mislim da je on maksimalno pretočen u ostvareno, te potvrđen delovanjem brojnih likovnih, primenjenih, dramskih i muzičkih umetnika koji stvaruju zapaženo uspešne i samosvojne umetničke, naučne, ili pedagoške karijere ne samo u prostoru naše kulture, nego i mnogo šire. Oni i čini proteklih pola veka Akademije umetnosti. Ono, pak, što bi moralo biti bolje je, po mom dubokom uvrenju, nepostojeći prostor, jer da je nešto moralo biti - to bi i bilo! Mislim, dakle, da ništa nije moralo biti bolje, a da su već pomenuti materijalno/prostorni uslovi delovanja AUNS mogli, a nadam se i da će u dogledno vreme i biti još bolji.

Niz je projekata obeležilo rad Akademije kroz istoriju, ali su nama, koji to posmatramo sa strane, pre svega u fokusu Akademsko pozorište „Promena” i Kamerni orkestar Camerata Academica.  Šta biste Vi još izdvojili?

– I „Promena” i Camerata Academica, ali i Salašarsko pozotište (Tanyaszínház), te Simfonijski orkestar  i Mešoviti hor predstavljaju ansamble koji čine već pomenuti kreativno aktivni prostor umetničke produkcije, odnosno komunikacije sa okruženjem u kome Akademije umetnosti deluje. Njemu pripada i Galerija AUNS, čijim, ne tako davnim, otvaranjem je uspostavljeno respektabilno novo prisustvo Akademije umetnosti u kulturnom životu Novog Sada i omogućeno kreativno sučeljavanje i sa širim krugom poklonika likovnih i primenjenih umetnosti. Izuzetno je značajno podsetiti da je Akademija i stecište naučnog sagledavanja umetnosti, te da, od 2013. godine, izdaje naučni časopis „Zbornik radova Akademije umetnosti”, koji redovno izlazi jedanput godišnje i kojim je Akademija samosvojno prisutna i u oblasti naučnog predstavljanja ukupnog prostora umetnosti.   

Šta biste danas, kada vremena ponovo nisu baš naklonjena umetnosti, savetovali kolegama pedagozima, ali i mladim umetnicima? 

– Naklonjenost, ili nenaklonjenost vremena, odnosno društvenih okolnosti jesu nijansirajući, ali ne i  bitno određujući parametri umetnosti. Verujem, stoga, da je za sve koji umetnost osećaju kao sopstveno prirodno okruženje - bez obzira, dakle, sa koje strane univerzitetske katedre se nalaze i da li su više, ili, manje mladi -  izuzetno bitno da upravo u svom vremenu, jedinom koje i imaju, prepoznaju i što potpunije uobliče sopstveno viđenje onog delića kosmosa čije ime je UMETNOST. Savet bi, stoga, bio: ne zaboravite da je trenutni trenutak jedino vreme koje istinski imamo i da upravo u svakom trenutnom trenutku uobličavamo i trag u vremenu prošlom i novi korak u vreme buduće. 

Miroslav Stajić