LAV HANTERS UŽIVO U SKC „FABRIKA” Do patosa, da se sve raspadne
Prazničnu atmosferu u rokerskom Novom Sadu upotpunio je prednovogodišnji koncert benda Lav hanters u Studentskom kulturnom centru ”Fabrika”. Legendarni lokalni sastav je tom prilikom promovisao najnovije studijsko izdanje Mother Mono Father Demo, kao i kultni album Everclassics, koji je, nakon 30 godina od nastanka u originalnom kasetnom obliku, krajem 2023. prvi put objavljen i na vinilu.
Autentičan zvuk Hantersa, nastalih davne 1987, zasnovan je na klasičnom rokenrolu sa čvrstom ritam sekcijom i gromovitim gitarama, koje vešto prepliću hard rok uticaje sa nepresušnom pankerskom energijom kao nasleđem mračnih i buntovnih 90-ih godina na trusnoj balkanskoj međi, kada je ovaj bend dosegao zenit i utro put u večnost. Glavno obeležje njihove matrice je prepoznatljivo sirov, grub i plačan glas frontmena i glavnog autora Milana Mumina, jednog od poslednjih simbola grada koji je kroz istoriju rok pokreta iznedrio čitavu plejadu osobenjaka moćnog umetničkog izraza, ali se sada, praćen kulturnim sunovratom, sveo na tek nekoliko preživelih imena koja i dalje čvrsto stoje na davno utvrđenim pozicijama.
Mumin je u međuvremenu evoluirao u svojevrstan umetnički brend internacionalne karijere. Osim nebrojenih studijskih i ”živih” albuma Hantersa, plus jedan samostalan, njegov opus uključuje i uspešne radove na polju pozorišne i filmske muzike (poput Marble Ass Želimira Žilnika), multimedijalne performanse sa Balintom Sombatijem koji su obišli svet uz nezaboravno razbijanje televizora, kao i celovečernji biografski film Love Hunter u režiji braće Bala. Karakterom neraskidivo vezan za panonsku melanholiju, ovaj umetnik je poslednjih godina deo života i karijere preselio u Njujork, živeći uporedo dva sna: rodni vojvođanski i večni američki, na izvoru rok kulture kojoj pripada bez rezerve, i dušom i telom.
Koncertni prostori su oduvek bili mesta na kojim Lav hanters dišu punim plućima, oslobađajući tone energije pretočene u višak decibela i raznih telesnih tečnosti. Tako je bilo i ovog puta u ”Fabrici”, uz napomenu da je sastav osvežen ponajboljim novosadskim muzičarima nove generacije, sa virtuoznim gitaristom Igorom Sakačem, koji su klasičan Muminov koncept obogatili znatnom dozom šarma i energije mladosti. Scenom je, naravno, dominirao poznati lik pod crnim kačketom, upravljajući paradom veštim preplitanjem po izubijanom telekasteru. Način na koji svira prava je škola klasične ritam gitare u rok muzici, uz neizostavno odvrtanje pojačala do maksimuma, čime ovaj roker jedino i konačno dostiže lično definisani zen “do patosa, da se sve raspadne”.
Prvi talas osvežavajuće inovativnih i majstorski aranžiranih novih pesama, što je i inače obeležje ovog autora istančanog slušnog aparata, ubrzo je zamenio set najvećih hitova rane faze. Raspomamljen auditorijum je tako direktno u lice dobio overdouz ”večnih klasika”, poput razarajuće ”Sestro, sestro”, ezoterične ”Rame jedne žene”, neodoljivo razigrane ”Radije ću biti tvoja luda” (uz legendarnu staru ritam sekciju Ljubenković-Jovanov), i niza preemotivnih balada na čelu sa ”Čovekom bola” i ”Kamikazom”. Pevajući, plačući i urlajući u isto vreme, baš kao i njegov veliki uzor Ozi Ozborn, Mumin je prevazišao očekivanja lokalne fan baze i nagovestio nove poetske uzlete o patnji, bolu, (samo)uništenju, propasti i naravno - ljubavi, do koje danas, izgleda, stižu samo najveštiji lovci.
Zlatomir Gajić
