КРИТИКА Испод покорице стварности

Оцена да је збирка прича Поглед под сукњу света једно од најбољих прозних остварења протекле године није тек ласкава констатација благонаклоних критичара. Спојивши ванредно приповедачко умеће са проницањем у заклоњене делове људске свести, Татјана Јанковић пише с ретким осећањем мере које чини њену кратку прозу отменом, а пријемчивом. Посматрајући живот као „скуп мимоилажењаˮ, а не као низ и „надовезивање почетака на крајевеˮ, ауторка даје увид и у своју аутопоетику. Њена збирка је скуп који обједињује и окупља, а не пуки низ где се свака прича само надовезује на prеthodnu. Настављање на prеthodnikе оличено је, међутим, у нечему другом, у стаменој фигури бабе, и сенци родитеља која наткриљује ћерке. Интимно сведочење о детињству, девојаштву и „женском животуˮ надилази уске оквире личне породичне историје и постаје универзално откриће чудесног у тихим и наизглед обичним животима. 

Један од највећих квалитета збирке јесте што жена у прози Татјане Јанковић није мученица. Док је, на пример, у Петријином венцу Драгослава Михаиловића тешка и трагична судбина жене дата уз величанствену оду њеној снази и несаломивости, у новијој српској књижевности женска фигура неретко је сведена на улогу жртве. Суочивши се са потенцијалом трагичног у судару женског са мушким, а посебно са очекивањима средине, ауторка није подлегла помодној потреби да жену у том судару неминовно начини губитницом. Чак и на изазов приказа патријархалне сеоске средине одговара славећи виталистичку енергију села, а не сентименталним жалом за прошлошћу, или пак мрачном пројекцијом сеоског као назадног и деструктивног. То не значи да је Поглед под сукњу света идеалистичка визија жене и њеног места у свету, напротив, ретке су приче које у себи не крију болну жаоку. Јанковићева је вешто избегла да се бол претвори у горчину, преображајем тужног у исцељујуће, али и смешно. Прича о балканском ритуалу дочекивања и испраћања мајстора-водоинсталатера изнимно је духовита, што говори о разноликом тематско-мотивском репертоару и тону збирке, без истрајавања на једном модусу приповедања. 

Приповедачке минијатуре, потресне и заносне, како их Мирко Демић описује, имају у себи нечег што голица и провоцира на излажење ван оквира, дајући храброст да се завири под сукњу света. Изостаје зато било какав призвук моралисања или осуђивања, иако је женска сексуалност у књизи обележена збуњеношћу, стидом и „дигнутим носевимаˮ. У причи „Жена на круговимаˮ, нема ничег узвишеног у вези с наставницом физичког, ничег уметничког, што значи да се савремена Ема Бовари не романтизује и не претвара у нешто што није, како би њена недолична сексуалност деловала прихватљивије. Нараторка осећа као важно што је она „на страни животаˮ, и то постаје тежишна тачка целе збирке. У својим језгровитим, прецизним и надасве једноставним, људски топлим записима, ауторка ублажава потребу жене да замишља стварни живот „негде тамоˮ, казујући јој, некада сурово директно, а некада мајчински утешно, да је њен прави живот ту, у несавршеној и предвидивој свакодневици. Да то не значи нужно досаду и несрећу потврђују оне приче у којима јунакиње нису само „посматрачи рингишпилаˮ, већ се, свесно или инстинктивно, одлучују за страну живота. 

Џиновска балерина у луна-парку омамљује оне које осећају да су удајом или мајчинством изгубиле своје „право на рингишпилˮ, поставши само „посматрачи светаˮ. Још једна балерина у књизи, међутим, нуди другачију перспективу. У причи „Отац је стара балеринаˮ ћерка памти како отац „није умео да изрази радостˮ. Незграпни покрети тела крију плес, а махање за испраћај меку очинску љубав. Радост, игра и љубав постају тако суштинска обележја и мушког и женског принципа, који се, ако не успеју да се пригрле, никада не сударају нападно и драматично, већ само – мимоилазе. Изванредан стил збирке пружа читаоцу несумњиви ужитак у томе да буде посматрач света скривеног под сукњом. Корак даље је у позиву да се не остане у таквој пасивној позицији: дело Татјане Јанковић трајни је подсетник да треба повратити изгубљено право на рингишпил, право на једноставну животну радост, и достојанствену женственост. 

Сања Перић