IZ BESEDE NA URUČENJU NAGRADE KOJA NOSI IME VELIKOG MATIČARA Galaksija Mladena Leskovca

Bio je inkarnacija Matice srpske, a Matica utemeljitelj i rodno mesto Filozofskog fakulteta i, u neku ruku, i samog Univerziteta. I da nije bio predsednik najstarije srpske kulturne i naučne institucije, a bio je, i da nije bio prvi dekan pomenutog fakulteta, a bio je, njegova bi ličnost, delo i delovanje – kad je o duhovnoj sferi reč – predstavljali sam vrh vrednosti koju je domašio ovaj grad i Vojvodina, ova „naša postojbina“, da se okoristimo lepom sintagmom iz jednog njegovog naslova. „Jedna od najznačajnijih ličnosti srpske kulture XX veka“, kako stoji u zaključku njegove poglavito epistolarne biografije iz pera Radovana Popovića, Mladen Leskovac je upamćen kako po opsežnoj i raznolikoj striktno autorskoj aktivnosti tako i po razgranatom svom pregalaštvu na širem polju nauke i kulture. Pomenimo ovom prilikom makar njegovih šest uredničkih godina u Letopisu i dvadeset šest u Zborniku MS za književnost i jezik, te zapaženo sudelovanje u radu SANU, SKZ, Savezu književnika Jugoslavije, kao i važnih poslova na planu međunarodne kulturne i naučne saradnje.

A književno i naučno stvaralaštvo Mladena Leskovca? Sada već daleke 1984, 11. januara, u ovoj sali, na svečanosti posvećenoj osamdesetoj godišnjici njegovog života, rečeno je kako se bibliografija Mladena Leskovca „penje na preko pet stotina odrednica“. U toj dugoj pletenici naslova  našeg pesnika, esejiste, prevodioca, književnog istoričara, kritičara i antologičara ključni su, dakako, Članci i eseji (1948), Na našoj postojbini (1951), Antologija starije srpske poezije (1953), Bećarac (1958), Iz srpske književnosti I-II (1968), Baština (1977), O Lazi Kostiću (1978) i Zmajev bečki dnevnik (1983). Čuven po svojoj besprimernoj strasti za nasleđa, upamćen je i po uzviku „Lažu antologije!“, kojim je prekoreo nehaj svog esnafa za vrednosti starijeg našeg pesništva, dok je povodom Bećarca, druge svoje antologije, u pismu prijatelju Marku Maletinu, rekao da je ova forma „i dovoljno tipična i dovoljno literarna, a sasvim nezapažena tema [...] To je pesmica sitna, setna i spretna, često vrela i redovno smela [...]“. Treću, pak, antologiju, izbor srpskih pisama, Leskovac nije stigao da sačini. Povodom tog neostvarenog nauma Nikša Stipčević kaže kako je Leskovac „bio veliki privrženik pisanja pisama [...] Leskovac je i verovao u pisma. Ona su njemu otkrivala prošlost, mnogo bolje od zvaničnih dokumenata, otkrivali su čoveka, a najteže je upoznati čoveka kojeg više nema, a nema ni onih koji su nestalog čoveka poznavali.“ Istini za volju, ume Leskovac, čovek s nedomislivo velikim istraživačkim i duhovnim iskustvom, i da melanholično zažali što prošlost katkad izmiče i pismima i istorijskim dokumentima: „Prošlost je nedokučiva, obavijena maglom i mrakom [...] Prošlost je pod pepelom gustim kao nad Pompejima.“

A kako su savremenici doživljavali Leskovca? Po Palavestrinom viđenju, bio je „odrešit i autoritaran pokretač književnog i naučnog života, kulturni podvižnik starinskog kova, tip patrijarhalnog domaćina, kod kojeg nema pogovora“. Zna se da su pred njegovim sveznanjem, mada nikad nije doktorirao, osećali izvesnu bojazan i nelagodu i značajni pisci i profesori univerziteta. U očima i sećanjima Milorada Živančevića bio je „tvrdoglav i čvornovat“, ali „i višestruko obdaren stvaralac“. Mada su ga neki smatrali čovekomrscem, znamo (po usmenom svedočenju Lazara Čurčića) da je najviše voleo Žarka Vasiljevića i Boška Petrovića, dok ovim imenima Radovan Popović priključuje i Borislava Mihajlovića Mihiza i Žiku Stojkovića. Veoma su ga poštovali Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Erih Koš, Antonije Iskaović, Dobrica Ćosić, Nikša Stipčević i Milka Ivić. Sudeći po pomenutoj Popovićevoj knjizi, gde je njegov junak osmotren i u javnoj i u privatnoj, intimnijoj sferi, Mladena Leskovca treba poimati i pamtiti kao velikog eruditu, vanrednog stilistu i neumornog pregaoca, koji je uz poslovičnu svoju strogost u poslu pokazivao u prijateljskim relacijama i izrazitu srdačnost, postojanost i odanost, smisao za humor i životne radosti. „Bio je složen čovek, od obaveza i zadovoljstava“, kako je posvedočio Aleksandar Tišma.

Neretko je čarobno pisao i Mladen Leskovac, jedinstven po vokaciji pouzdanog faktologa i vanrednog stiliste. Za kraj zapisa biramo ipak dve-tri njegove polurečenice, pisane ne da se dopadnu nego da podsete i da obavežu. Istržemo ih iz njegove besede, pročitane na akademiji povodom stodvadesetpetogodišnjice Matice srpske. Zvuče kao da su kazane ovog jutra, u svetlu visokog jubileja Letopisa i skorog osvita dvestogodišnjice Matice srpske. „Danas je značajan praznik“, rekao je tad Leskovac, „ne samo u prinudno nemirnoj istoriji Matice srpske, nego lep i radostan datum i u kulturnom životu svih Srba, čak u kulturnom životu Južnih Slovena.“ I danas, kad naša Kuća ima primerenu i doslednu podršku države, ne gubi ništa od svoje aktuelnosti, kao podsećanje i putokaz, Leskovčeva tvrdnja u nastavku obraćanja kako je Matica srpska živela prvenstveno „od nesebičnosti i požrtvovanosti svojih vodećih i običnih članova, od one budne moralne potrebe zdrava čoveka da služi zajednici i koristi svome narodu“. 

Slavko Gordić