ИЗ БЕСЕДЕ НА УРУЧЕЊУ НАГРАДЕ КОЈА НОСИ ИМЕ ВЕЛИКОГ МАТИЧАРА Галаксија Младена Лесковца

Био је инкарнација Матице српске, а Матица утемељитељ и родно место Филозофског факултета и, у неку руку, и самог Универзитета. И да није био председник најстарије српске културне и научне институције, а био је, и да није био први декан поменутог факултета, а био је, његова би личност, дело и деловање – кад је о духовној сфери реч – представљали сам врх вредности коју је домашио овај град и Војводина, ова „наша постојбина“, да се окористимо лепом синтагмом из једног његовог наслова. „Једна од најзначајнијих личности српске културе XX века“, како стоји у закључку његове поглавито епистоларне биографије из пера Радована Поповића, Младен Лесковац је упамћен како по опсежној и разноликој стриктно ауторској активности тако и по разгранатом свом прегалаштву на ширем пољу науке и културе. Поменимо овом приликом макар његових шест уредничких година у Летопису и двадесет шест у Зборнику МС за књижевност и језик, те запажено суделовање у раду САНУ, СКЗ, Савезу књижевника Југославије, као и важних послова на плану међународне културне и научне сарадње.

А књижевно и научно стваралаштво Младена Лесковца? Сада већ далеке 1984, 11. јануара, у овој сали, на свечаности посвећеној осамдесетој годишњици његовог живота, речено је како се библиографија Младена Лесковца „пење на преко пет стотина одредница“. У тој дугој плетеници наслова  нашег песника, есејисте, преводиоца, књижевног историчара, критичара и антологичара кључни су, дакако, Чланци и есеји (1948), На нашој постојбини (1951), Антологија старије српске поезије (1953), Бећарац (1958), Из српске књижевности И-ИИ (1968), Баштина (1977), О Лази Костићу (1978) и Змајев бечки дневник (1983). Чувен по својој беспримерној страсти за наслеђа, упамћен је и по узвику „Лажу антологије!“, којим је прекорео нехај свог еснафа за вредности старијег нашег песништва, док је поводом Бећарца, друге своје антологије, у писму пријатељу Марку Малетину, рекао да је ова форма „и довољно типична и довољно литерарна, а сасвим незапажена тема [...] То је песмица ситна, сетна и спретна, често врела и редовно смела [...]“. Трећу, пак, антологију, избор српских писама, Лесковац није стигао да сачини. Поводом тог неоствареног наума Никша Стипчевић каже како је Лесковац „био велики приврженик писања писама [...] Лесковац је и веровао у писма. Она су њему откривала прошлост, много боље од званичних докумената, откривали су човека, а најтеже је упознати човека којег више нема, а нема ни оних који су несталог човека познавали.“ Истини за вољу, уме Лесковац, човек с недомисливо великим истраживачким и духовним искуством, и да меланхолично зажали што прошлост каткад измиче и писмима и историјским документима: „Прошлост је недокучива, обавијена маглом и мраком [...] Прошлост је под пепелом густим као над Помпејима.“

А како су савременици доживљавали Лесковца? По Палавестрином виђењу, био је „одрешит и ауторитаран покретач књижевног и научног живота, културни подвижник старинског кова, тип патријархалног домаћина, код којег нема поговора“. Зна се да су пред његовим свезнањем, мада никад није докторирао, осећали извесну бојазан и нелагоду и значајни писци и професори универзитета. У очима и сећањима Милорада Живанчевића био је „тврдоглав и чворноват“, али „и вишеструко обдарен стваралац“. Мада су га неки сматрали човекомрсцем, знамо (по усменом сведочењу Лазара Чурчића) да је највише волео Жарка Васиљевића и Бошка Петровића, док овим именима Радован Поповић прикључује и Борислава Михајловића Михиза и Жику Стојковића. Веома су га поштовали Исидора Секулић, Иво Андрић, Ерих Кош, Антоније Искаовић, Добрица Ћосић, Никша Стипчевић и Милка Ивић. Судећи по поменутој Поповићевој књизи, где је његов јунак осмотрен и у јавној и у приватној, интимнијој сфери, Младена Лесковца треба поимати и памтити као великог ерудиту, ванредног стилисту и неуморног прегаоца, који је уз пословичну своју строгост у послу показивао у пријатељским релацијама и изразиту срдачност, постојаност и оданост, смисао за хумор и животне радости. „Био је сложен човек, од обавеза и задовољстава“, како је посведочио Александар Тишма.

Неретко је чаробно писао и Младен Лесковац, јединствен по вокацији поузданог фактолога и ванредног стилисте. За крај записа бирамо ипак две-три његове полуреченице, писане не да се допадну него да подсете и да обавежу. Истржемо их из његове беседе, прочитане на академији поводом стодвадесетпетогодишњице Матице српске. Звуче као да су казане овог јутра, у светлу високог јубилеја Летописа и скорог освита двестогодишњице Матице српске. „Данас је значајан празник“, рекао је тад Лесковац, „не само у принудно немирној историји Матице српске, него леп и радостан датум и у културном животу свих Срба, чак у културном животу Јужних Словена.“ И данас, кад наша Кућа има примерену и доследну подршку државе, не губи ништа од своје актуелности, као подсећање и путоказ, Лесковчева тврдња у наставку обраћања како је Матица српска живела првенствено „од несебичности и пожртвованости својих водећих и обичних чланова, од оне будне моралне потребе здрава човека да служи заједници и користи своме народу“. 

Славко Гордић