INTERVJU: RADMILA RAKIN MARTINOVIĆ, FLAUTISTKINJA Flauta je moje utočište

– Izuzetno je važan kontinuitet. Recimo, minimalno četiri godine vam treba samo da shvatite gde ste i šta vam valja raditi, dakle da se pozicionirate, i tek onda možete da se okrenete ozbiljnijim planovima i ciljevima koje sebi zacrtate zajedno sa kolegama. A još ako je taj cilj tako veliki kao što je nova, moderna, fantastično opremljena škola... – kaže Radmila Rakin Martinović. – Nama je od konkretnog početka rada na idejnom rešenju pa do useljenja u takav objekat bilo potrebno punih 12 godina. Prema tome, bez kontinuiteta nema ni rezultata. Naravno, taj kontinuitet podrazumeva da imate podršku pre svega kolektiva u kom radite.

 I da li ste zadovoljni novom školom?

– Jako. I presrećna sam. Svakog dana, kada uđem u zgradu, kao da sanjam taj naš san. Počev od toga da me već kada školi prilazim sa ulice, podseća na 3D projekciju koju smo gledali na samom početku. I za protekle dve godine, koliko je prošlo od useljenja, skoro smo se u potpunosti „namestili”, mada tu i tamo ima dečjih bolesti novog objekta, isto kao i kada uđete u novi stan, no to se sve rešava u hodu. Ali bar više nema arhitektonskih, građevinarskih, zaštitarskih, protivpožarnih i ostalih sličnih zadataka.  A ono što me naročito raduje jeste činjenica da naši učenici zaista imaju fantastične uslove za rad. Možda među najboljim uslovima u Evropi, kada govorimo o ovom nivou muzičkog obrazovanja. A onda, kada izađu iz naše škole, njihov sledeći korak je Akademija umetnosti, moja druga kuća, koja, nažalost, izgleda tako kako izgleda i u kojoj su uslovi za rad izuzetno loši. Taman naviknete mlade ljude na izuzetno visok standard, a onda treba da ih resetujete i vratite na nešto što je čak i ispod nivoa koji smo mi imali u staroj školskoj zgradi.

 Da li su devojčice i dečaci zainteresovani za muziku?

– Mi smo se, što se tiče prostora, opreme, zaista modernizovali i baš smo u skladu s vremenom. Ali programi osnovnih i srednjih muzičkih škola su, po mom mišljenju, ostali negde u prošlom veku. I oni, duboko u to verujem, nužno moraju da se menjaju, a samim tim i programi visokoškolskih institucija, koje se bave umetnošću. Uverena sam, naime, u to da mi pre svega treba da budemo muzička škola u punom smislu te reči, a ne škola za klavir, violinu, flautu... Naravno, postoje rešenja za izuzetno talentovanu decu, da se s njima radi na poseban način. Međutim, mene iskreno rastužuje institucija prijemnog ispita za osnovnu muzičku školu, jer mislim da svakom detetu, koje želi da uči muziku i o muzici, to treba omogućiti. Po meni, jedan jedini cilj osnovnog muzičkog obrazovanja je – zavoleti muziku i odškolovati muzičku publiku. Insistiranjem na  konzervativnom pristupu, ne samo da ne privlačimo dovoljan broj dece, nego na neki način pravimo i antipropagandu posla kojim se bavimo. Nažalost, moj glas po tom pitanju je veoma usamljen.

Predstoji pijanistički Memorijal „Isidor Bajića”?

– Od 9. do 15. decembra domaćini smo 11. Memorijalu, koji će, po svemu sudeći, biti sa najvećim brojem učesnika do sada, a sasvim sigurno sa najvećim brojem zemalja iz kojih učesnici dolaze. Imaćemo negde oko stotinu takmičara iz 29 zemalja, praktično sa svih kontinenata. Očekujem još jedan korak ka kvalitetu više i mislim da je Memorijal polako ali sigurno izgradio mesto u kulturnom životu ne samo Novog Sada nego i regiona. I nadam se da će u budućnosti isto tako, korak po korak, ići u pravcu vizije koju smo imali 2002. godine, kada smo počeli. A vizija je da Memorijal bude jedno od prestižnih evropskih takmičenja, za šta je, objektivno, potrebno još dosta edicija. Ali jedan od najbitnijih koraka je učinjen, to je kvalitetan instrumentarij kojim sada raspolažemo. Uostalom, verujem da su i ti uslovi, koje sada imamo, privukli veliki broj takmičara.

 Vaša izvođačka karijera je, zbog pedagoške, morala da ode u drugi plan?

– Ona je zapravo jako potisnuta. Poslednji zvaničan koncert sam održala pre dvadesetak godina sa gitaristom Zoranom Krajišnikom. S jedne strane mi jeste zbog toga žao, jer to sam, zapravo, ja. Na sceni. No, bila sam svesna da ne mogu valjano da paralelno budem uspešan i izvođač i direktor škole. S druge strane, hvala bogu pa ima puno strašno dobrih flautista, naših đaka, odnosno nije sad ostao nekakav prazan prostor. A u međuvremenu, drago mi je da u ove dve decenije nisam postala po zanimanju direktor. I dalje sam pre svega nastavnik, pedagog, evo biće skoro 40 godina. Istina, ušla sam i u taj drugi svet, kako bi to danas rekli – menadžerski – i ima onih koji kažu da se i u tom svetu dobro snalazim. No, ja bih ipak rekla da se najbolje snalazim sa svojom flautom. Ona je i dalje moje utočište i vrlo često sam sa svojim instrumentom. To mu dođe kao svojevrsno vraćanje duši.

Miroslav Stajić